Težak je život devetočlane porodice Kostadinović čija su dva sina obolela od mišićne distrofije, nepokretna i u invalidskim kolicima. Moraju hitno da se isele iz kuće, u banjalučkom naselju Šargovac koju su dobili kao privremeni dom i tu proveli više od 13 godina, ali se vlasnik vratio iz inostranstva i želi tu da nastavi život.
– Moramo da napustimo kuću, a nova koja nam je dodeljena je bez ikakvih uslova za život – priča Slađana i objašnjava da ona i suprug sami izvode radove na novom domu, jer nemaju novca za majstore.
Treba im, kaže, za to novac koji nemaju, a pored pet kćeri od kojih sada dve školuju, tu su i bolesni sinovi u invalidskim kolicima koji ne mogu bez skupih lekova.
Selidba u Kuljane
Kostadinovići Slađana (43) i Duško (45) i pored svih nedaća koje su ih zadesile, nalaze snage da se bore za svoju decu. Kako kažu moraju da izvedu ćerke na put i da probaju, koliko mogu, da sinovima prikovanim za invalidska kolica olakšaju život.
– Teško je, nemamo novca, jer suprug sada manje ide u nadnicu, pošto se angažuje oko kuće u koju treba da se uselimo. Žurimo da je završimo da bude koliko toliko useljiva – priča ona.
Novi smeštaj u Kuljanima, na drugom kraju Banjaluke, ih je obradovao, jer neće ostati na ulici, ali i silno razočarao kada su videli da su to samo “goli zidovi”, bez uslova za život. U novom domu, suprug radi sam, jer ne mogu da plate majstore, a Slađana mu pomaže koliko može.
– Zahvaljujući jednoj banjalučkoj firmi koja nam je donirala, uvedena je struja u kući, i udarena glazura za pod, ali fale nam utičnice, laminat ili nekakakav pod da bi se uselili. Ispred se lije beton da bi sinovi mogli da uđu sa invalidskim kolicima – objašnjava Slađana Kostadinović.
Njeni dečaci Stefan (16) i Dario (14) je mnogo brinu, jer kako objašnjava, stariji je u sve lošijem zdravstvenom stanju.
– Naše devojčice su dobro, ali sinovi nisu, oni su naša najveća tuga i briga, treba im stalna nega – priča drhtavim glasom.
Objašnjava da bi sve na svetu dala da su sinovi bolje, ali kod Stefana je došlo do pogoršanja, a plaši se da bi to moglo da se desi i Dariu.
– Ruke mu padaju, ne može više njima ni invalidska kolica da pogura. To je takva bolest, sve smo pokušali da bi ga lečili, ali nismo uspeli. Sudbina je ovako htela i mi tu ne možemo više ništa da učinimo. Samo
da molimo Boga da nauka napreduje i da omogući našim naslednicima da žive koliko toliko lakše – jada se ova brižna majka.
Zahvalnost humanima
Kaže da mlađi sin kako kaže, za pokušava što više toga da uradi sam.
Uz to, Dario prema njenim rečima, žarko želi da nastavi školovanje.
– Mlađi sin je veliki borac, ne predaje se, hoće da nešto uradi u životu. U velikoj smo oskudici, ali nekako moramo da izguramo i da mu pomognemo da ostvari svoje snove, Sada je deveti razred i velika mu je želja da upiše neki onlajn IT kurs, jer je, s obzirom na zdravlje i život u invalidskim kolicima, teško da lično pohađa. Njemu odlično ide sa kompjuterima i engleskim jezikom i san mu je da dođe do diplome i da zaradi nešto da bi bolje živeli – objašnjava majka Slađana.
Ponosna je kaže i na ćerku Teodoru (20) koja je bila đak za primer, upisala IT akademiju, a paralelno radi i plaća sebi školarinu.
Najstarija Duška (25) se udala, a osmogodišnja Anastasiju i 11-godišnja Sara idu u osnovnu školu, a mala Maša ima tri i po godine.
Najmlađu ćerkicu Mašu, kako kaže, njeno “zlato” je rodila, da bi sačuvala matične ćelije, ako budu potrebne za lečenje njene braće.
– Htela sam da pomognem mojim dečacima dok sam još sposobna da rađam – priča majka koja čini sve da olakša život bolesnih tinejdžera.
Ne zaboravlja da se na kraju našeg razgovora zahvali svim čitaocima “Vesti”, plemenitim ljudima iz dijaspore koji su pre nekoliko godina njenim sinovima, omogućili lečenje u Italiji i slali donacije zahvaljujući kojima su preživljavali. Nada se opet pomoći humanih.
– Nije lako moliti druge ljude za pomoć, imamo svoje dostojanstvo, ali
život te natera na to. Mnogo cenimo sve što smo dosad dobili, jer znamo da su negde tamo naši u tuđini “odvojili od usta” da bi dali našoj
deci. To mogu samo ljudi zlatnog srca – govori Slađana.
Skromna deca
Slađana Kostadinović objašnjava da ne sme da misli na septembar.
– Osim ogreva za iduću zimu, treba nam za sveske, olovke, užinu… One su skromne devojčice, o novoj garderobi i ne pomišljaju, krpi se i nasleđuje, ali one se ne žale. Znaju da su teška vremena – priča ova Slađana i ističe da su joj deca sve u životu.
Kako pomoći
Plemeniti čitaoci “Vesti” koji žele da pomognu Kostadinovićima mogu stupiti sa njima u kontakt putem telefona na broj: +387 66 977 644 i dogovoriti se o načinu slanja i kako da dostave pomoć. Na usluzi je, kao i uvek naša redakcija.
