Posle zapaženog učešća Srba na OI u Parizu, dubok trag u Gradu svetlosti ostavili su i naši takmičari na Paraolimpijskim igrama. Osvojili smo, do sada, šest medalja, a najviše bure podiglo se oko srebra Nebojše Đurića u disciplini bacanje kugle. Naime, po završetku takmičenja iranska delegacija, čiji takmičar je zauzeo četvrto mesto, uložila je žalbu na, navodno, nepravilnu opremu koju je koristio Đurić. Žalba je usvojena, pa je Nebojša ostao bez zasluženog odličja. U treptaj oka radost i ponos zamenili su tuga i očaj… Srećom, ova nepravda nije imala dug “rok trajanja”. Naš Paraolimpijski komitet se latio borbe da dokaže da je sa opremom sve bilo u redu i da medalja mora da se vrati tamo gde joj je mesto. To se na kraju i desilo, ovaj put pravda je pobedila.
– Pozvao me je selektor i rekao: “Đuka, vraćena ti je medalja.” Zamislite samo tu emociju koja me je pogodila. Pao mi je kamen sa srca po drugi put. Od sreće, do tuge i sada do nove radosti. Voleo bih da se ovakve stvari nikad ne događaju, ali izgleda da mi Srbi sve moramo prvi da doživimo. Preživljavali smo i gore stvari. To najbolje zna Novak Đoković, Milorad Čavić i svi koji su ovako nešto iskusili – rekao je Đurić posle velikog stresa koji se završio hepiendom.
Nebojša je sportom počeo da se bavi posle nesreće 2010, kada je kiper kamiona koji je vozio udario u most na gradilištu kod Subotice. Slomio je kičmu i uprkos nastojanjima da se oporavi, ostao je bez nade da će ponovo stati na noge.
– Teško je bilo prihvatiti da sam juče bio zdrav i prav, a da ću ostatak života provesti u kolicima. To nije saznanje s kojim se čovek miri. Ubeđivao sam sebe da moram da budem hrabar i nastavim dalje, a u stvari sam bio kukavica uplašena od tuđih pogleda. Toliko prestravljen i bez ikakve volje za životom da sam sedeo u četiri zida, osudio sam sebe na samoizolaciju. Jedini razlog da živim bio mi je sin David – rekao je 37-godišnji Užičanin o tragediji koja ga je zadesila.
Najzaslužniji za to što je počeo da se bavi paraatletikom bio je njegov sugrađanin i trener Miloš Zarić, svetski šampion u bacanju koplja, koji je 2014. “naterao” Nebojšu da izađe iz kuće i posveti se treninzima.
– Sam Bog ga je poslao. Odveo me je na trening, to je bila prekretnica bitke u kojoj sam pobedio sebe. Vežbao sam i postao čovek koji uprkos svemu ne odustaje i iz kog svakog dana iznova izbija sve jači prkos i želja da gazi napred – priča Đurić o novoj snazi koju je pronašao.
Od tada je počeo da se bavi bacanjem kugle i diska i postao jedan od najuspešnijih paraatletičara. Na šampionatima planete osvojio je drugo mesto u bacanju kugle ove godine u Kobeu i bronzu 2019. u Dubaiju, dok je na prvenstvu Evrope u Berlinu 2018. u istoj disciplini osvojio srebro. Sada je kao kruna karijere stiglo i olimpijsko srebro.
