Nije meni bio potreban nikakav publicitet niti sam ja ikoga tražio da “u kameru” ispričam svoju ratnu priču, kaže Amir Reko.
– Nađoše me drugi. Duda i Faruk Sokolović bili u Goraždu i tamo čuli tu priču. Našli me odmah u Sarajevu i nekako na brzu ruku oni su to sve organizovali i snimili. Moglo je to svakako i bolje, ali ljudi, svi koji su videli taj dokumentarac – naslovili su ga “Makedonac”, po tome što sam bio na vojnoj službi u Makedoniji i odatle došao u Goražde – bili su oduševljeni. Film je, pored ostalih, video i Ademir Kenović, koji se isto oduševio materijalom i misli da bi on na tu temu mogao da napravi svetski poznat film…
Toga dana u Foči, dok se narod masovno okupljao da vidi taj film, u neko doba, dok su okupljeni čekali da počne emitovanje filma, u salu uđoše i petorica-šestorica nabildovanih mrkih momaka i sedoše tamo u zadnji red.
Organizovan incident
Meni je to odmah bilo sumnjivo – brzo sam shvatio ko su, ko ih je poslao i kakva im je namera. U jednom razgovoru koji sam malo pre tog skupa u Foči imao na televiziji sa novinarom Senadom Hadžifejzićem, on me, pored ostalog, pitao da li znam ko je ubio moju majku i moje rođake, da li je neko od tih još živ. Rekao sam da znam ko je počinio taj svirepi zločin u Gudelju, da pouzdano znam da su to počinili pripadnici vojne policije Republike Srpske, da je jedan od zločinaca iz te družine Fočak Nenad Tomov Blagojević još živ, eno ga u Kanadi – znam tačno i gde živi – predvodi tamo jednu četničku organizaciju, a da su svi ostali, po mojim saznanjima, kasnije izginuli. Kazao sam takođe da ja lično ne želim da se svetim, da sam dao dokumentaciju i sve prepustio pravosudnim organima, ali to sve ide nekako sporo i traljavo. Kako je taj intervju sigurno viđen i u Foči, nesumnjivo je da je ta informacija doprla do rođaka i pajtaša tog zlikovca, da je to čuo i njegov brat koji je, kako čujem, sada moćan i uticajan u u ovom gradu, nije bilo teško zaključiti ko je tog dana i s kakvim ciljem poslao te momke da naprave incident.
Zlovoljna družina
Jedan od te zlovoljne nabildovane družine, trenutak pre nego što je počelo emitovanje filma, priđe meni i pita da li možemo nasamo da porazgovaramo. Pristanem ja, naravno:
– Znate li vi da je danas Veliki četvrtak i da vi danas ovde ne možete da vređate osećanja Srba? – pita on.
– Znam da je četvrtak, ali ne znam da je veliki – odgovorim mu i kažem da nisam došao niti mi je cilj da bilo koga vređam. Uostalom, tu je i sveštenik, dekan Bogoslovskog fakulteta, gospodin Đogo koji sigurno zna koji je i kakav svetac danas, odnosno da li ja na ovaj način nekoga vređam.
Umešao se onda i Đogo, dođe do prepirke među njima, umešaše se i ostali Srbi koji su došli da pogledaju taj film, dođe i do svađe i ja vidim da je đavo odneo šalu, prekinem sve to i kažem da ćemo doći drugi put.
Narod nije zločinački
– Meni je to ipak medijski koristilo, dobro je da ima otpora, da se jasno zna, čuje i vidi gde je ko, a ovo u Foči je nesumnjivo bila organizovana provokacija. Oni znaju da se ja nikoga ne plašim, da hoću i da mi basta javno da kažem i prozovem zlikovca pred čitavim svetom, a prvenstveno zbog toga da bih potvrdio i dokazao moje uverenje da su zločine napravili pojedinci, a ne ceo narod, da je za mene zločinac Srbin, po imenu taj i taj, a ne ceo srpski narod – priča Reko.
Bitka za čoveka
– Ja i dalje verujem da i u Foči žive, u većini, dobri i časni ljudi koji više neće da trpe ničije, pa ni svoje zlotvore. To je ono što mene hrabri i daje mi snagu da istrajem, zbog čega me traže i podržavaju mladi ljudi sa svih strana, oni koji više ne pristaju na mržnju, ne nasedaju na zloslutne priče iza kojih stoje nečiji lični, šićardžijski interesi. Zato će Amir Reko, odnosno Makedonac, kako me zovu po tom dokumentarnom filmu, sigurno ponovo doći i u Foču. To je, dakle, sad jedna moja, jedna naša velika bitka za čoveka, za istinske ljude koji su se pogubili u ovom haosu – bitka u koju bih da uključim sve one koji slično misle i osećaju, koji slično žele – zaključuje Amir.
