Vreme je učinilo svoje, sada većina ovdašnjih penzionera koji su krenuli u Australiju pre skoro pola veka odavno ne razmišlja o povratku u rodni kraj. Ovde su im odrasla deca, unučad, a mnogima kao i Stevici i Stani rodila se i praunučad.
|
Planirao pet, ostao 43 godine – Kada sam došao bio sam mlad sa 20-ak godina, nisam puno očekivao. Smešten sam u Bonegilu u boravak za samce. Australija je dovodila nas koji smo joj trebali da je izgrađujemo. Došao sam na pet godina, da zaradim i vratim se u Jugoslaviju. Eto, pet godina se pretvorilo u 43 i po godina. Nisam se pokajao, oženio sam se ovde, stekao sam prijatelje, porodicu, a ideja o povratku je zaboravljena – kaže Dragan Ilibašić, koji je u Australiju došao 1967. godine. – Danas ljudi dolaze u izgrađenu Australiju, moralo je da se radi da bi se preživelo. Ne kajem se što sam došao – zaključuje Dragan. |
Australija im je nova domovina, ali nikada ne zaboravljaju svoj zavičaj i otadžbinu – mirnu Vojvodinu u koju će ići sve dok ih služi zdravlje. U Melburn stižu sa talasom ekonomske migracije 1970. godine, kada je Titova "radnička klasa" masovno napuštala tadašnju zemlju u potrazi za plaćenijim poslom i boljim životnim uslovima za decu.
Stevica i Stana prošli su gotovo utabanom useljeničkom stazom kao gotovo i većina migranata. Po dolasku u Sidnej, šalju ih u prihvatni kamp Bonegila, koji je u to vreme već bio pred zatvaranjem. U Bonegili ih zatiču mnogo bolji i humaniji uslovi za život od onih koje su imali ratni doseljenici.
Stevica i njegova Stana imali su dodatnu sreću što su im pri dolasku pomogli rodbina i prijatelji. Danas posle toliko decenija provedenih na petom kontinentu, ističu da vole da obiđu svoju domovinu koliko ih zdravlje služi, ali nameravaju da u Australiji ostanu do kraja života.
– Hvala Australiji, ono što sam doživeo u ovoj zemlji, tamo sigurno ne bi. Dokaz su ove nesrećne izbeglice koje su došle ovde posle rata i velike sramote koja se dogodila. Hvala Australiji što ih je sve primila i pružila im novi dom. Hvala i onom crvenom pasošu Jugoslavije koji mi je omogućio da krenem u beli svet, a da te nigde niko ne zaustavi i pita nešto. Od Bačke Palanke, preko Mađarske, Beča i Australije, niko nas ništa nije pitao. To je bio san, nema reči kojima bih se zahvalio Australiji – kaže Stevica Gajdobranski.
Prošle nedelje Gajdobranski su zajedno sa grupom penzionera obišli prihvatni useljenički kamp, što ih je podsetilo na vreme kada su i oni došli .
– Sleteli smo u Sidnej tačno na moj rođendan 9. oktobra 1970. godine. Na aerodromu me je zatekao nasmejani carinik, nisam znao šta mi govori. Neko u redu iza preveo mi je da mi čestita rođendan. Nisam mogao da verujem koliko su bili pažljivi. Sa aerodroma odlazimo u Bonegilu. Moram da priznam da smo bili prijatno iznenađeni i onim što smo zatekli u Bonegili, najviše gostprimstvom. Dobili smo sve što nam je trebalo na početku, od smeštaja u barakama do hrane u menzi. Došli smo u nameri da se nastanimo u Adelejd, ali je tamo bilo teško da se Stana zaposli – priča nam Stevica Gajdobranski.
|
Dolar izbrisao sve – Čuli smo da mnogi nisu imali sreću sa Bonegilom, kako što je nas služila. U to vreme dolazila je radnička klasa bez kvalifikacija. Kvalifikovani i školovani doseljenici su retko dolazili. Većinom su pristizali oni koji nisu imali posao u Jugoslaviji koji su u beli svet krenuli da zarade za hleb. Dolazak u Bonegilu je za njih bi preporod. Onima koji su tamo radili bilo je sigurno teško, pa je svako reagovao na svoj način. Ali iskreno, kada je počeo da se zarađuje "dolar", onda se sve to i zaboravi. Kad je počelo da se radi, živeli smo u izobilju – iskren je Gajdobranski. |
U Bonegili ostaju samo par dana, a zatim kreću put Melburna.
– Imao sam ujnu u Melburnu, koja je po nas odmah poslala mog školskog druga Peru Oleara, da nas povede u Melburn. Tako smo imali sreću, pa smo u Bonegili ostali samo šest dana – priseća se Gajdobranski.
– Seli smo na voz u Vodongi koji nas je doveo direktno do Spenser železničke stanice, tako je počeo naš život u Melburnu. Stevica je doneo ključnu odluku da sa punih 36 godina, ženom i dva sinčića pođe u nepoznatu Australiju, koja se tada smatrala krajem sveta. – Da iskreno sada kažem, došli smo iz ekonomskih razloga, ali je tu bilo i avanture. Australija nas je privlačila jer je omogućavala porodično iseljenje, dok druge zemlje to nisu. Mogao sam da idem da radim u Austriju, Nemačku ili Švajcarsku, ali je Australija nudila da zajedno pođem sa ženom i dva mala sina. Australija je prednjačila sa iseljeničkim programom koji je bio primamljiv. Obezbeđivala je sve što je u to vreme trebalo deci. Deca su se izuzetno brzo uklopila, pošli su u školu, učili su jezik… Danas, eto, imamo dva unuka i četvoro praunučadi – ponosno kaže Stevica.
Sada, kada ih pitamo da podvuku crtu posle skoro četiri decenije migrantskog života, Stana i Stevica ističu da nemaju za čim da žale i da im se mladalačka avantura isplatila.
|
Stižu novine iz Bačke
Steva Gajdobranski u šali kaže da je danas možda bolji poznavalac prilika u rodnoj Bačkoj Palanci od ljudi koji tamo žive. Za to se pobrinula njegova rođena sestra. |
– Nikada se nismo pokajali. Tamo sam radio kao trgovac, bio sam omiljen u sredini, imao sam veliki broj prijatelja. Sve sam to ostavio… Bilo je teško, vukla je nostalgija, nije se ni u Jugoslaviji živelo loše. Ovde nemaš komšiluka, često i ne poznaješ ljude koji žive pored tebe. Danas je ovde mnogo više Srbadije i ljudi iz bivše Jugoslavije, nego pre četiri decenije. U to vreme, kada čujem svoj jezik na ulici, prosto ti bude milo. Brzo sam se zaposlio u "Dženeral motors" fabrici u Dandenongu, gde su pretežno radili doseljenici svih nacija. Jedan Grk me je učio engleski, ostali smo vrsni prijatelji, naučio me je u to vreme neke osnovne reči, kako bih se lakše snalazio – priseća se Stevica.
– Nikada se nisam pokajala, iskreno kada je Steva odlučio da pođemo u Australiju, meni se nije išlo. Ali, zna se kako je kod nas, gde muž tu mora i žena. Lepo mi je ovde, volim da putujemo tamo i obilazimo familiju, bili smo najmanje pet-šest puta u Srbiji. Imam još kome da tamo idem, ali kada roditelji umru, izgubi se ona toplina. Ne žalim se na Australiju, ali, kada vidim šta se tamo dešava, dobro nam je ovde. Ponosna sam na porodicu – kaže Stana Gajdobranski i dodaje:
– Danas dolaze školovani, sa znanjem engleskog. Mi nismo imali vremena za škole, učili smo uz rad. Steva je radio po dve smene, a ja u šnajderaju, trčala sam kući da spremam ručak, brinem o deci, plaćam račune. Sve svoje slobodno vreme Stevica i Stana Gajdobranski posvećuju svojoj crkvi u Kizborou.
– To nam je razonoda. Često nas sin kritikuje i kaže: "Pa dokle ćete trčati u crkvu." To je naš hobi – veli Stana, koja svoje zemljake često obraduje vojvođanskim krofnama koje sprema u crkvenoj kuhinji.
– Ljudi koji se ne druže, sede kod kuće i samo kritikuju što se ništa ne dešava. Treba da izađu malo iz kuća i uživaju u starosti – poručuje Stevica Gajdobranski. – Volimo mi i našu zemlju, tamo smo se rodili, ali volimo i Australiju. Kamo lepe sreće da se i u Srbiji živi kao ovde – poručuje setno Stena Gajdobranski.
