Saška Sokolov, srpska paraolimpijka nedavno se iz Pariza, sa Svetskog prvenstva u paraatletici, vratila sa dva srebra. Jedno je izvojevala u bacanju koplja, drugo u trci na 200 m. Ovi rezultati bili su dovoljni hrabroj 28-godišnjakinji iz Pirota da izbori vize za treće Paraolimpijske igre upravo u Gradu svetlosti 2024.
Da li su poslednji uspesi za vas bili očekivani?
– Iskreno, očekivala sam medalje u Parizu, pošto znam koliko sam se spremala, koliko sam rada i truda uložila. Naravno, ni do jednog odličja se ne dolazi tek tako, pošto mnogo toga mora da se poklopi. Međutim, kod mene se sve isplatilo – počinje priču za “Vesti” Saška Sokolov.
Do koje medalje ste najteže došli, odnosno koja vam je draža od ostalih?
– Svako odličje nosi nešto svoje, do svake je teško doći. Prva bronza, prvo zlato, sada vicešampionska titula sveta… Svako takmičenje je teško, nosi neka nova iskustva, iskušenja. Nikada nije lako doći do pobedničkog postolja.
Ova sportistkinja rođena je sa invaliditetom. Iako bi, možda, neko drugi jadikovao nad sudbinom i sažaljevao sebe, Saška je hrabro krenula kroz život, svesna svega, ali željna da uspe:
– Učestvujem u F46, za bacačke, odnosno T47 za trkačke discipline. To se vodi kao amputacija gornjeg dela tela.
Koliko je teško živeti svestan da se razlikuješ od drugih?
– Iskreno, nije lako. Treba prihvatiti, pre svega, samog sebe takvog kakav jesi. Na svu sreću, ja sam imala ogromnu podršku porodice, tako da nisam osetila da imam invaliditet. On jeste fizički prisutan, ali ne smatram sebe osobom sa invaliditetom, pošto sve radim normalno! Prihvaćena sam, funckionišem kao ostatak sveta. Ponavljam, tu ključnu ulogu igra porodica. Brat Stefan, majka Danijela i otac Saša su uvek bili tu, kao i moj partner, Stefan.
Kod pomena dečka, Saška je malo zastala…
– Neće niko tako lako da se upusti u vezu sa osobom sa invaliditetom, ali sam imala sreće da me je Stefan prihvatio takvu kakva jesam, da mi je velika podrška i “vetar u leđa”. Zajedno smo skoro dve godine.
Malo njih zna da je Saška sportsku karijeru započela u rodnom Pirotu.
Lopta je bila njen prvi izbor. Prvo fubalska, a zatim rukometna.
– Prvo sam krenula sa fudbalom, pošto je tata fudbalski trener. Igrom slučaja, pošto u Pirotu tada nije bio razvijen ženski fudbal, morala sam da prekinem. Majka je nekadašnja rukometašica, pa me je odvela na rukometni teren, gde su bili Saša Pančić i Marija Ilić i rekla im da je cilj da se socijalizujem sa drugim ljudima, da budem prihvaćena u društvu, a ne moram da bude vrhunski sportista. Mamina želja je bila da se kroz sport formiram kao ličnost. Međutim, ispostavilo se da sam već posle tri-četiri meseca ušla u seniorsku ekipu i postala prvi strelac lige i najbolji penaldžija. Od 2005. do 2014. moj izbor je bio rukomet.
Kako ste prešli na atletiku?
– Igrom slučaja. Bila sam na Defektološkom fakultetu, na seminaru na kome je predavač bio Draženko Mitrović, srpski osvajač svih svetskih, evropskih i olimpijskih medalja za osobe sa invaliditetom. U jednom trenutku sam morala da se predstavim i njemu je privuklo pažnju to što igram rukomet jednom rukom. Razgovarali smo i pitao me je: “Zašto ne bi okušala sreću u atletici?” Došla sam na jedan trening, pokušala sam da bacim koplje. To je bila moja prva disciplina. Tako je sve krenulo – zaključuje Saška Sokolov.
A, počelo je uspešno. Posle samo tri meseca bavljenja ovim sportom Saška se popela na pobedničko postolje i to dva puta. Postala je dvostruki juniorski šampion Evrope. Na kontinentalnom takmičenju za mlade osobe sa invaliditetom osvojila je zlato u bacanju kugle, sa ličnim rekordom 8,12 m, a bez premca je bila i u bacanju koplja (27,55 m). To je samo bila uvertira za uspešnu sportsku karijeru…
Uskoro kraj studija
Saška studira i trenira. Iako se studiranje zbog obaveza prema sportu odužilo, uskoro će i tome kraj:
– Ostalo mi je još malo obaveza na Visokoj sportskoj i zdravstvenoj školi. U septembru završavam sa tim!
Član ste dva kluba?
– Trenutno sam u AK Pogledi, klubu za osobe sa invaliditetom, a takmičim se i kao član AK Crvene zvezde, za redovne sportiste.
U budućnosti trener
Kakvi su planovi za budućnost?
-Želim da završim sportsku karijeru posle Paraolimpijskih igara u Parizu, zaokružim to takmičarsko poglavlje. A, onda, Bože zdravlja, nastavim da radim kao trener – očekuje Saška.
Nedostaje olimpijsko odličje
Saška je bila učesnik Paraolimpijskih igara dva puta. U Riju je bila među najmlađim učesnicima…
– U Riju sam bila šesta, pa u Tokiju dva puta peta i jednom sedma.
Za Pariz 2024. ste već spremni?
– Nedavno sam na Svetskom prvenstvu u Francuskoj ispunila normu za POI 2024. na 100, 200 m i bacanju koplja, tako da ću učestvovati u sve tri discipline. Volela bih da budu sva tri odličja, ali ipak je reč o Igrama, gde je konkurencija daleko velika. Daće Bog da dođe i ta medalja. Ona mi nedostaje u kolekciji!
