Ne postoji klub bez opozicije

M. Todorović - Vesti

Svuda pođi, kući dođi. Moglo bi se reći da je to ideja vodilja Ivice Ilieva, novog (starog) sportskog direktora Partizana. Nekadašnji fudbaler tima iz Humske vratio se na poziciju na kojoj je bio do pre dve godine. Ivica je zamenio Ivicu. Umesto Kralja došao je Iliev.

Već prilikom prvog obraćanja novi sportski direktor je poručio da će za dva prelazna roka stvoriti konkurentan Partizan.

Na čemu zasnivate takvo ubeđenje?

– Na mom prethodnom radu. Kada sam u to vreme dolazio, rekao sam, pa se obistinilo, napravio se tim koji je posle dva prelazna roka osvojio titulu, duplu krunu i krenuo u osvajanje Evrope. Šta to znači? Da igraš svake sezone na evropskoj sceni, prolaziš grupne faze, gde si konkurentan i pravi na svom nivou, odnosno nivou zemlje, regiona, čak i da pređeš tu granicu. E, to je osvajanje Evrope. Zajedno sa Crvenom zvezdom smo u poslednjih sedam-osam godina gradili put, sada u poslednje dve crveno-beli, ali zahvaljujući svim onim dobrim rezultatima, koje su oba tima postigla, komšije su iskoristile benefite toga, a Partizan nije. To mi je najviše žao, zato što smo prosuli sve ono što smo gradili, a trebalo je samo da “pokupimo kajmak”. Ipak, verujem, jer to je jedan ciklus, krug, ideš gore-dole, da ćemo ponovo krenuti gore – objašnjava Ivica Iliev za “Vesti”.

Titula nije izgubljena

Još posle poraza od OFK Beograda krenula je priča da je titula izgubljena?

– Kada si veliki klub, možeš da se oprostiš tek kada matematički nemaš šanse da osvojiš tron. Iako smo svesni situacije… Čuli smo nedavno koliki je budžet našeg najvećeg konkurenta, znajući naš, to je nestvarno. Srazmerno budžetu, delovalo bi da mi nikada više ne možemo da pariramo Zvezdi, ali to je sve samo papir. Ne mogu da garantujem i da pričam, ni tada nisam, za rezultat, ja mogu za igrače. Nekada završiš 0:0, izgubiš na penale, a protivnik nije prešao polovinu, a ti pogodio četiri prečke i stativu. To je jednostavno sport. Kada pričam da budeš konkurentniji, to znači, kada gledaš ekipu, vidiš tim koji igra fantastično, sa odličnim igračima i sa svakom ekipom u Evropi može da igra. E, to je ono što sam ja garantovao.

Zašto ste napustili Humsku u prethodnom mandatu?

– Istekao mi je ugovor i ja, jednostavno, nisam video sebe tu. Posle sedam godina možda i zasićenja, svega ostalog, nisam hteo da ostanem. Nikakav ugovor nisam raskidao. Otišao sam, možda i pogođen odlaskom Aleksandra Stanojevića, iz njegovih razloga. To sam mnogo emotivno doživeo. Uostalom, Stanojević je nedavno rekao da oseća kao njegovu grešku to što je otišao. Imali smo tada klub koji je funkcionisao na spektakularnom nivou. To je bio jedan rad, koji je za sedam godina, u toj mojoj poslednjoj, bio na vrhuncu.

Konkretnije?

– Igrali smo tada u Evropi osminu finala, finale Kupa sa Zvezdom, do kraja smo bili u borbi za titulu… To je to. Bili smo ravnopravni na svim nivoima. Sledeće sezone smo samo mi prezimili u Evropi. Ta godina, sa Saletom u Evropi, smatra se jednom od najuspešnijih u poslednjih mnogo godina, odnosno deceniju. Sve je bilo fantastično, onda je on otišao, moralo je da dođe do prirodnih velikih promena, koje u jednom trenutku, uz sve te godine su me možda negde poljuljale i ja nisam produžio ugovor.

Partizan je moja kuća

Da li je sada trebalo da vas ubeđuju, nagovaraju da se vratite, ili se desilo spontano?

– Jednostavno, trebao mi je neki odmor. Dve godine, bukvalno, sam se resetovao…

Ipak, bili ste ovde. U povremenim posetama Humskoj, sretali smo se u zgradi Sportskog društva?

– Drago mi je što ste to spomenuli. Voleo bih da svi bivši fudbaleri, funkcionieri, dolaze u klub. Svi oni govore kako je ovo njihova kuća, a nema ih nigde. Nebitno je o kome je reč. To što sam dolazio je samo pokazatelj da sa ljudima u klubu imam prijateljski odnos. Nevažno da li sam na funkciji, volim da odem na Teleoptik, na stadion Partizana, volim da gledam utakmice, da odem na neki trening… Jednostavno, da vidim te ljude, to su moji prijatelji. Da dođem do kluba, dovedem nekog drugara u trofejnu salu. Ovo je moja kuća i ceo život se ponašam tako. Nemam onaj osećaj, sad sam na poziciji – to je moja kuća, nisam – nije moja kuća. To je ono što me boli. Moja želja je da u nekoj perspektivi što više ljudi, koji su igrali, neću reći legende, nego koji su pisali istoriju kluba, svako na svoj način, neko više, neko manje, da dođu ovde, da su im otvorena vrata.

Deluje da je to nemoguće?

– Tako ja doživljavam Partizan i ličnim primerom volim da pokažem da sam tu. Volim da se radujem, volim i da tugujem. To je poenta, a ne sada više nisam tu i svejedno mi je. Ne, tada sam možda i više dolazio, da dam podršku, eneregiju, poručim da će biti bolje. Ne samo sada, nego i kada sam igrao, od mene se nije čulo ništa protiv kluba, uprave, ljudi, ovo je moja kuća i ne priča se ništa loše. Oni koji to izgovaraju, mislim da imaju neke lične interese, ili govore za nekog drugog. Svi mi sve dobro znamo, ako ne znamo, onda je tu do intelekta.

Mnogi u zabludi

Postoji grupa bivših igrača koja je protiv ove uprave kluba. Imate li prijatelje među njima?

– Ne postoji klub, zemlja, gde nemate opoziciju. To je sasvim normalno. Opozicija se javlja kada je loše. To je bio slučaj i pre 10-15 godina u Crvenoj zvezdi. Imate i u drugim klubovima, samo oni nisu toliko inetersantni javnosti, kao “večiti” rivali, pa to ljudi ne vide i ne interesuje ih. Partizan i Zvezda su najveći klubovi, ne samo Srbije, već i bivše Jugoslavije, regiona, Balkana. Mi smo lideri i svi vole da nas prate, gledaju i analiziraju. Ja sve njih smatram prijateljima, ne kao opoziciju. To su bivši igrači koji imaju različito mišljenje i to je njihovo pravo. Generalno, ne družim se sa svima, ali među njima ima i onih sa kojima sam igrao. Poštujem ih kao fudbalere koji su pisali istoriju kluba. Mnogi su u zabludi, zato što ne dolaze, ne vide, neko tamo ko želi i ima veću ambiciju im je bolji prijatelj, pa će ga podržati… Svega tu ima. Niti sam neko ko se ljuti, niti imam pravo na to. To je demokratsko pravo, neka svako misli šta hoće. Imaju svoje mišljenje, da li si u pravu, ili nisu, sve je to diskutabilno.

Da li već imate u glavi neke igrače?

– To ne ide tako. Uvek postoje oni koje bih voleo da dovedem, ali neki su realni, neki nisu… Prelazni rok je živa stvar. Sećam se jedne godine, kada je trebalo da prodamo Sadika, da bismo dobili cenu, koju smo želeli, propustili smo tri-četiri pika. Ne možeš da dovedeš, jer nemaš finansije, još nisi prodao. Prvi ode, drugi ode… Ljudi to ne znaju. Pitaju, koga si doveo, a nisu svesni da je to bila četvrta-peta opcija, jer moraš nekoga da dovedeš, a to je ono što je u tom trenutku najbolje na tržištu. Nije možda ono što sam baš hteo. Bilo je i takvih situacija, ali i drugih…

Leonrado, Rikardo i Sadik

Šta smatrate najboljim “pogotkom” u eri sportskog direktora?

– Hvala Bogu, imao sam neverovatan broj pogođenih vrhunskih fudbalera, koji spadaju u red odličnih, možda i najboljih stranaca koji su ikada igrali, ne u Partizanu, nego u srpskom fudbalu, a neki čak i najbolji u poslednjih 30 godina. Tu, pre svega, mislim na jedinog koji je na tom nivou, Leonarda. Najdominantija figura, ne pamtim ni u prethodnih 30 godina, da ne pričam o vremenu stare Juge, kada je igrač sam mogao sve, bio toliko dominantan. On i, mogu reći, Rikardo, jer kada imate napadača koji u tri sezone da 100 golova, to je na nivou najvećeg na svetu. Kada kažem igrački i finansijski, ujedno je to najveći transfer ikada u srpskom fudbalu, oko 11 miliona evra, to je Umar Sadik. Plus, razni koji su doneli mnoge stvari, ali ako govorimo o “krem dela kremu”, to su oni. U principu, u svakoga koga dovedem, imam poverenje.

Da li vam je Ognjen Ožegović uzvratio poverenje?

– Kako nije? Dovoljan je bio njegov gol protiv Jang Bojsa, u Beogradu, koji je doneo Partizanu proleće u jednoj mnogo jakoj grupi u Ligi Evrope. Samo taj pogodak da je postigao, on je meni vratio poverenje, koje i dan danas traje. Svako od njih je dao ono što je trebalo, možda je samo u nekim situacijama moj nastup bio radikalniji, upečatljiviji, pa su se ljudi vezivali baš za te igrače. Velika većina je ono što sam od njih očekivao – zaključio je Iliev razgovor za “Vesti”.

Novac ne garantuje uspeh

U poslednje vreme u Humsku dolaze uglavnom slobodni igrači.

– U poslednjih godinu i po dana je uloženo mnogo, mnogo novca za angažovanje pojačanja. Malo se šalim, to nije bilo u mojih sedam godina.

Kada će Partizan biti u situaciji da dovede igrača koji košta pet miliona evra, poput komšija?

– Mislim da nam ne treba. Moja filozofija je drugačija. Novac ne predstavlja i ne garantuje uspeh, a to smo mnogo puta pokazali, jer nekada je igrač koji je besplatan bolji od onog za koga je izdvojen novac.

Uvek sam euforičan

Kao sportski direktor ste veoma temperamentni. Kakav je Ivica privatno?

– Takav sam svakako. To je moj karakter. Kod mene su ekstremne situacije i kada se radujem i kada, neću da kažem tugujem, jer to ne radim nikada, ali… I u pobedi i u porazu sam ekstremno euforičan, ali to me drži trenutno. Teško je onome ko je pored mene da to isprati, jer su to mnogo velike amplitude. Ono što vidite, ovu energiju, to je kod mene svakodnevno u životu. Kada kažem da je imam na izvoz, to je stvarno tako. Naravno, zavisi i od situacije, nekada moraš da budeš ovakav, ili onakav, ali mislim da se ta energija oseća uvek.

Trofej se očekuje svake godine

Kada navijači Partizana mogu da se nadaju trofeju?

– Trofej može da se očekuje svake godine. U mom mandatu, igrali smo finale Kupa. Tu si, osvojio si titulu, par puta si bio na nekoliko bodova, sa Stanojevićem smo čak imali i veću razliku pred zimsku pauzu, nego kod Duljaja, pet bodova, ali kad ekipa bude konkurentna, kada bude onakva kako želim da izgleda, onda mogu da kažem šta očekujem.

Njukasl me obeležio kao osobu

Koja pobedu smatrate najznačajnijom?

– Trenutno, možda najveća, kao direktoru je ona protiv Zvezde, koja je donela Partizanu titulu, 2017. Osvojili smo duplu krunu, ali ta pobeda u večitom derbiju, na Marakani, od 3:1, koja je bila za titulu, kada niko nije verovao da možemo da je osvojimo, to je možda onako najveća, najznačajnija. Bilo ih je dosta u tom prvom mandatu, koje su onako bile krucijalne, ili ključne za taj period i oko mog ostanka I oko funkcionisanja kluba je na primer pobeda protiv Sočija, kada svo već bili “na konopcima”, pa došli do osmine finala u 90. i nekom minutu, posle penali… Isto tako Molde, bili smo nokautirani… Dosta je tih evropskih mečeva koji su značajni. Protiv Jang Bojsa, kada je Ožegović dao gol… Mislim da smo te godine, prvi put u mom mandatu, prezimili u Evropi. Mnogo je više bilo tih evropskih velikih pobeda, nego domaćih, što je razumljivo. Ta za titulu ostaje zabeležena za istoriju.

Najvažniji trijumf, kao igrač?

– Najviše volim uspehe, pobede i golove u Partizanu, jer ovo je moj život. Čak sedam-osam godina sam nosio crno-beli dres, toliko bio i direktor. Sigurno najveća pobeda, kao igrača je ona 2003. i Liga šampiona, protiv Njukasla jer je to bila prva LŠ jednog kluba iz Srbije, tada i Crne Gore. Protiv onakvog monstruoznog Njukasla, bez teoretskih šansi, mi smo pobedili i prošli. To je nešto što je obeležilo mene kao osobu.

Žao mi je zbog navijača

Gledajući sa strane, deluje da se navijači “nikada neće vratiti na jug”, bar ne dok je ovaj krug ljudi na čelu?

– Mogu samo da ponovim da mi je žao što se to dešava. To nije pitanje za mene, niti mogu, niti znam da odgovorim. Ne bavim se stvarima koje se ne tiču mog sektora. Možda zato sam i bio dugovečan u prvom mandatu, zato što sam gledao samo svoj sektor i bavio se onim što mi pripada i što mislim da znam, a ne onim što mi ne pripada, nebitno da li znam, ili ne znam, nije moje.