Kao i što se očekivalo, Nikola Matković, siromašni đak pešak iz sela Vučinići kod Novog Pazara i dugogodišnji štićenik Humanitarnog mosta “Vesti” završio je drugi razred novopazarske gimnazije (matematički smer) sa odličnim uspehom, a u njegovoj đačkoj knjižici osim petica nema drugih ocena.
Nikola je sada u svom zabitom selu u podnožju Peštera i Golije, na zasluženom odmoru, a osim pohvala, pa i divljenja svojih profesora, za kraj škole dobio je još jednu nagradu, 300 evra koje mu je iz Švedske poslala dobrotvorka Aleksandra. Ona je poželela da se i lično čuje sa ovim malim “genijalcem”. U telefonskom razgovoru zamolila ga je da i dalje ređa samo petice, da upiše fakultet koji bude želeo i da jednoga dana postane: profesor, lekar, pilot, inženjer…
– Lično sam se zahvalio dobrotvorki Aleksandri, to činim i na ovaj način i želim joj sve najlepše što se poželeti može. Koristim, takođe, priliku da se još jednom zahvalim svima koji su poslednjih godina pomogli meni, mom ocu Slavomiru i majci Jevrosimi da se prehranimo, da se obujemo i obučemo, da kupimo kravu i kozu, lap-top, mobilni telefon, radni sto i još mnogo toga. Da nije bilo ovih divnih ljudi verovatno ne bih ni nastavio školovanje – priča Nikola i dodaje:
– Mnogo bih voleo da nam kuća u kojoj živimo ima neki pod, patos, laminat ili nešto slično i da imamo kupatilo. Svesni smo da bi sve to za nas u ovom trenutku bio prevelik zalogaj i za sada ne pokušavamo da bilo šta radimo po tom pitanju. Pogotovu što je kuća od slabog materijala, ali uvereni smo biće i za nas boljih dana. Na meni je da i dalje dobro učim i da nipošto ne izneverim moje roditelje, profesore i sve one koji me novčano i na svaki drugi način podržavaju.
Nešto duže od Nikole na odmoru je i Stefan Pendić, takođe đak pešak sa Golije, ali sa druge i još nepristupačnije strane ove planine. Stefan je četiri godine svakodnevno iz svog sela Đonlije pešačio po 15 kilometara do osnovne škole “Sveti Sava” u Šaronjama. Mada se kući često vraćao mokar i prehlađen, osmi razred završio je sa vrlodobrim uspehom. I Stefanu su mnogo pomagali čitaoci “Vesti”, da izdrži sva iskušenja. Najpre da kao jedini učenik završi četiri razreda u susednim selu Pope (zbog njega je otvorena škola, pa kasnije ponovo zatvorena), a potom još četiri u udaljenom selu Šaronje. Od posebnog značaja njemu i njegovoj siromašnoj porodici bila je stipendija od 120 dolara koju mu je svakog meseca slao O. V. iz dalekog Sidneja u Australiji.
Budući da je Stefanu, u međuvremenu, stipendija iz Sidneja od 120 dolara stigla i za jun, osmeh mu nije silazio sa lica. Zahvalio se svom dobročinitelju do neba i podelio sa nama šta ga dalje čeka.
– U dogovoru sa roditeljima odlučio sam da upišem auto-limarski zanat u Kragujevcu. Još ne znam da li sam primljen. Odabrali smo zanat da bih što pre stao “na svoje noge” i postao “svoj čovek”. A za Kragujevac smo se odlučili, jer je to najbliži grad u kome postoji đački internat – priča Stefan Pendić, a njegova majka Rada dodaje:
– Pokušali smo da u Novom Pazaru nađemo neki stan gde bih i ja boravila sa Stefanom, jer sam ne bi mogao da se snađe. Sve je papreno skupo i nema stana ispod 150 evra mesečno, pa smo se odlučili za Kragujevac i internat. Tamo će Stefan biti pod kontrolom vaspitača, pa nećemo morati mnogo da brinemo. Istina, značilo bi nam i dalje ako bi naš dobrotvor O. V. iz Sidneja i dalje slao stipendiju kojom će Stefan pokriti deo troškova. Mi mu se najsrdačnije zahvaljujemo na dosadašnjoj pomoći koja je nama bila velika kao kuća i želimo mu svaku sreću u životu – naglašava Rada Pendić.
Krov prokišnjava
Više puta poslednjih godina pokušavali su Nikolini roditelji Slavomir i Jevrosima da sastave 500 evra kako bi popravili krov na kući (koji prokišnjava) i zemljani pod zamenili patosom. Taman kada bi bili blizu cilja uvek bi iskrslo nešto važnije, obično neko lečenje, lekovi, struja, porez, Nikolino školovanje i sl. Da bi preživeli leti beru pečurke i kleku, nadaju se da će posla biti i narednih meseci.
Srđan druga nevolja
Stefanovi roditelji Rada i Vladan Pendić imaju i starijeg sina Srđana (20) koji je gluvonem, pa moraju i njega da zbrinjavaju. Da su u gradu Srđan bi mogao da radi, jer je završio pekarski zanat, na opusteloj planini (Pendići su jedina porodica u Đonlijama) nemaju sa kim ni da progovore, a kamoli nešto da zarade.
