Ne samo da srpske vlasti nikada nisu osećale potrebu za ostvarenjem nacionalne misije i predačkog zaveta, nego se većinu srpskih prvaka nije mnogo opterećivalo ni jezivo nasleđe genocida iz Drugog svetskog rata.
Srbija je početkom 90-ih godina prolazila kroz jezivi limb nemoći, megalomanskih ciljeva, ideoloških i političkih podela i potpune nacionalne neintegrisanosti. Većina naroda i javnosti solidarisala se sa srpskim narodom iz Hrvatske. Da bi taj narod bio slobodan i punopravan, morala je opstati nekakva jugoslovenska država, opstanak takve države (pokazala je to državna zajednica sa Crnom Gorom) podrazumevao je velike i nedopustive ustupke na račun interesa srpske države i srpskog naroda u celini. Podeljeni, sa većinom naroda privrženom mrtvim ideologijama jugoslovenstva i komunizma, vlastodršci Srbije su se opredelili za najgore moguće rećenje.
Ostavili su da se stvari razvijaju koristeći srpski narod kao taoca u sporazumima sa hrvatskim režimom. Pustili su da politički neuspesi, vojni porazi i beda "reše" srpsko pitanje u Hrvatskoj. Srbiji je međutim u nasleđe ostao sraman žig poraza, nepravde i zločina. Srbi iz Hrvatske su veće ratne žrtve od svojih sugrađana Hrvata – stradalo ih je srazmerno dvostruko više. Ipak, pokazalo se da srpske vlasti Krajine i njihovi zaštitnici nisu bili sposobni da vode uspešan rat u skladu sa konvencijama. Za razliku od naših vlasti koje su žrtvama trgovale, hrvatske vlasti su na temeljima 20.000 žrtava, među kojima tvrde da je bilo 8.000 civila, stvorile novi nacionalni mit kojim su suzbijeni i relativizovani sećanje na genocid nad srpskim narodom iz Drugog svetskog rata, zločini nad Srbima iz Hrvatske učinjeni tokom 90-ih godine i konačno izgon srpskog naroda iz Hrvatske.
Proračunata hrvatska vlast, za koju je odnos prema Srbima i Srbiji jedan od najtvrđih temelja inače nejake građevine nacionalnog i državnog jedinstva, tokom čitave prethodne decenije igra jednu sporu, ali isplaniranu kampanju protiv Srbije. Tiho, u buci poraza Srbije u ratu sa Severnoatlantskim savezom, podnesena je bestidna tužba protiv SRJ. Ona je sramotna ne zbog zločina koji su se zaista dogodili i kojima se sudilo u Zagrebu, Hagu i Beogradu, već zbog šovinističkih namera i negacije saučesništva Tuđmanovog i Miloševićevog režima. A to su odavno javno priznali prvi hrvatski političari toga vremena od Stjepana Mesića i Josipa Boljkovca do Hrvoja Šarinića.
Hrvatska se dugo poigravala ovom tužbom da bi je konačno prošle godine, procenivši sopstveni napredak ka EU kao dovoljno brz, a Srbiju kao potrebno slabu, i podnela. Priznanje Kosova, pretnje Republici Srpskoj, bestidno izjašnjavanje pred Međunarodnim sudom u Hagu… Hrvatska vlada je čak odbila da pruži Srbiji simboličnu tehničku pomoć ustupajući joj prevod dokumenata značajnih za pristupanje EU. A konačno je stigla i tužba.
Pošto vlasti Srbije nisu znale kako da odgovore, podnele su protivtužbu. Političari koji se nikada nisu drznuli ili smilovali da posete Jasenovac (ili su to činili ne napuštajući teritoriju Republike Srpske) sada su se setili genocida iz 1941. godine. Srbija koja ponižena i ucenjena upravo ratovima iz 90-ih godina kuca na zaključana vrata EU, pobrojala je ovom prilikom zločine i nepravde koje su od hrvatske države pretrpeli Srbi. Međutim, šef naše diplomatije spremno je najavio kako smo radi da tužbu povučemo ako isto učini i Hrvatska. Bila bi to lepa diplomatska "igra", samo kada bi reč bila o tužakanju zbog diplomatskih gafova, a ne o najmonstruoznijim zločinima. Ako je podnesena sa takvim trgovačko-diplomatskim namerama, protivtužba bi mogla imati samo jednu posledicu: novu relativizaciju genocida iz Drugog svetskog rata i zločina koje su hrvatske trupe i paravojne jednice u poslednjem ratu počinile nad srpskim narodom.
Zvanična Srbija stalno pokušava da politiku u regionu prilagodi nekakvim starim jugoslovenskim obrascima. Nakon 1941. takva politika je dokazano neuspešna, posle 1991. opredeljenje za takvu politiku može biti samo izraz lošeg karaktera ili slabe pameti. Naš jedini politički cilj u odnosima sa Hrvatskom moraju biti prava našeg naroda: od statusa, preko autonomnih kotara (koje je Zagreb nekada privremeno osnovao) do ravnopravnosti srpskih povratnika i hrvatskih kolonista. Ne treba biti vidovit da bi se naslutio sledeći značajan korak hrvatskih vlasti prema Srbiji. Kada bude primljena u EU, Hrvatska će otvoriti kod nas već zaboravljeni spor oko granice na Dunavu.
Tada će verovatno zahvaljujući hiljadama hektara zemlje koju su mu na levoj obali Dunava u nasleđe ostavili jugoslovenstvo i komunizam, Zagreb uslovljavati dalje širenje Evropske unije teritorijalnim ustupcima Beograda.
Naši političari i intelektualci koji se igraju države, sanjaju o Jugoslaviji, neumereno se dive onima koji ih mrze, kao i oni drugi, koji su stvorili karijere na mržnji, ekstremnim nacionalnim ciljevima i narodnoj nesreći, trebalo bi da se zamisle nad posledicama.
