Predsednik Aleksandar Vučić poručio je u Prokuplju na obeležavanju Dana sećanja na stradale u NATO agresiji 1999. da je prošlo 25 godina, a da se još ne damo i ne pristajemo na komadanje Srbije. Zahvalio je “braći i sestrama” što su došli, iz Crne Gore, Severne Makedonije i drugih delova bivše Jugoslavije.
Ponosan narod
– Prva bomba NATO-a, koja je ubila srpskog vojnika, pala je ovde u Prokuplju. Ubila je Bobana Nedeljkovića. Njegov otac je rekao jednu stvar sa kojom, čini mi se, svaki otac leže i budi se posebno u teškim vremenima. A to je, šta ti je važnije? Dete, sin ili zemlja? Dete ili otadžbina? Čak i kada mu se to najstrašnije što može da se dogodi, dogodilo, nije mogao da odgovori na to pitanje – rekao je Vučić.
Istakao je da su oni ubili Bobana zato što su hteli da nam unište otadžbinu, da nam unište Srbiju, da je raskomadaju.
– I misle da su u tome uspeli. Prošlo je 25 godina i još se ne damo. I još ne pristajemo na komadanje Srbije. Ima jedan mali narod u Evropi, u maloj zemlji, na maloj teritoriji, koji se dalje ponosno i dostojanstveno drži, ne pristaje na okupaciju i na naređenja sa strane. Jedan mali, ali ponosan narod koji hoće budućnost za sebe i svoju decu, onako kako su je njegovi ljudi odredili i opredelili – poručio je Vučić.
Predsednik je rekao i da su primili Prištinu kao pridruženog člana Parlamentarne skupštine NATO.
– Hvala vam, tek da znamo da nećemo u NATO nikada, da ćemo da čuvamo i štitimo svoju vojnu neutralnost – kazao je predsednik.
Različiti aršini
I kad ih, kaže on, primite u Savet Evrope i na to ćemo imati odgovor.
– Toliko o vašim lažima, o sankcijama Prištini i o svemu. Nema čime ih niste nagradili, nema čime Srbiju niste kaznili – rekao je Vučić i poručio da ne mogu da nam otmu pravo da živimo za svoju zemlju i pravo da slobodu volimo više od bilo čega.
Istakao je da će se mala Srbija boriti istinom, čašću, znanjem, svim što ima i svim čime raspolaže da sačuva svoju teritoriju, da sačuva svoj narod i da sačuva svoju budućnost.
– Rezervnu otadžbinu nemamo, kao što je pesma rekla, volimo te otadžbino naša – poručio je Vučić.
Komemoracija je počela pomenom koji je služio Patrijarh Porfirije.
– Čovek je velik samo kad je čovek, a bezdušan kad se opredeli za antičoveštvo. Blagosloven sam kao sveštenik, jer nikakav ultimatum nije pokolebao moj narod da odustane od ljubavi, boga i bližnjeg. Zar i mala Milica Rakić i Topličanin Boban Nedeljković i ostalih 11 vojnika postradalih u kasarni u Kuršumliji, i svi stradali nisu stajali na istoj strani strani nevine žrtve? Nevina krv, koja je tad pala širom zemlje, postala je zalog naše nade i seme spasa. Pamtimo prošlost, živimo sadašnjost koja nam je data i odlučno gledamo i idemo u budućnost – rekao je Porfirije.
Bole nevine žrtve
Patrijarh je naveo da opredeliti se za Hrista znači stati uz svakog nevinog stradalnika, ma kom narodu i ma kojoj veri pripadao i jezik koristio.
– Zato nas bole rane svakog Avelja, svake nevine žrtve, bez obzira na to koje je vere i bez obzira na to koje je boje kože i kom narodu pripada. Nije suština ovakvog stava da mi hoćemo da budemo žrtve, nego da nećemo da budemo kukavice – poručio je patrijarh.
Nikad “nezavisno Kosovo”
Predsednik je rekao onima koji kažu da veruju da će Srbija i Kosovo zajedno gledati u budućnost, ne!
– Niste raskomadali Srbiju, kako ste želeli! Jači je ovaj narod i Srbija nego što mislite. Odupiraćemo se dok dišemo, i vazduh možete da nam uzmete, ali slobodu ne. Nikad nećemo priznati nezavisnost Kosova. Šta bi bili bez Srbije? Bića koja dišu i ništa više od toga. Zato je naša obaveza da ne zaboravimo našu ubijenu decu, ali i naše junake. Godinama su nas terali da kažemo da nam je žao zbog civila, a nije vam žao zbog vojnika i policajaca suverene zemlje koje su ubili, 139 junaka. Mi ih nikad nećemo zaboraviti. Njihovi životi su uklesani u kamen budućnosti Srbije i nikada ih ne smemo zaboraviti – izjavio je Vučić.
Žive rane
Anđelka Tošović, sestra Bojane Tošović, najmlađe žrtve NATO bombardovanja, kaže da je prošlo 25 godina otkako su njenog oca i sestru, koja je imala 11 meseci, odnele ptice. Nije ih upoznala, jer je bila u majčinom stomaku, a kako kaže, porodica se tada spremala za Vaskrs.
– Dva meseca kasnije sam se rodila ja, a majka tada kaže da sam joj donela smisao u životu. Vreme prolazi, ali rane na duši ne zarastaju. Naučila me je da pored svega, nikoga nikada ne mrzim, da verujem u Boga i u dobro u ljudima – rekla je, između ostalog.
i beskrajno se zahvalila svima koji su se žrtvovali u tih 78 dana.
