Marina Milošević iz Niša imala je samo 22 godine kada je postala dobrovoljac 549. motorizovane brigade VJ i tokom boja na Paštriku bila je jedina žena. I previjala je ranjene i borila se!Danas, 24 godine kasnije ova žena, pravni tehničar po struci za državu je junak, ali za državnu administraciju “nevidljivi heroj”. Nema posao, a pritom bije bitku sa lekarskim komisijama da joj priznaju rane iz rata i to baš tokom bitke na Paštriku.
Puna gelera
– Ranjena sam 31. maja tokom NATO bombardovanja naših položaja, ali sam nogu sanirala u sanitetu. Tek kada smo se povukli i ja vratila u Niš usledile su hospitalizacija i pet operacija jer sam bila puna gelera. Već dve godine pokušavam da ostvarim borački dodatak, međutim lekarska komisija me već tri puta “obara” zato što u boračkom zakonu kojim su regulisana prava ratnih vojnih invalida ne postoji “član zakona” kojim je to pravo regulisano za skočni zglob – konstatuje Marina Milošević koja je i posle rata posvetila život pomaganju boraca i kada je reč o njihovom lečenju, ali i rešavanju egzistencije.
Priča da kada su odjeknule sirene, tog 24. marta 1999. bez dileme shvatila da je njena dužnost da ode na Kosmet, mada su taj “dug” u njenoj porodici već ispunili otac i brat.
– Majka je teško podnela tu moju odluku jer su joj iz kuće, u rat na Kosovo otišle tri najmilije osobe, a ona je ostala sama sa mlađim sinom. Otac je bio ponosan na svoju mezimicu, ali naravno da mu ta moja odluka nije bila nimalo laka. Ipak, i on i stariji brat su morali da ispoštuju moju volju i ja sam se prijavila u vojni odsek, a onda 29. marta otišla za Prizren, a veoma brzo Šeh mahalu – Planeju – na planini Paštrik u 549. motorizovanu brigadu. Kada je tog 26. maja NATO pokrenuo sve što ima i na nebu i na zemlji za nas tada počinje pakao. Napadi su bili svakodnevni, a smenjivali su se pešadijski i avijacijski. Bila sam pri sanitetu i za mene kao ženu to nije bila nimalo laka situacija, posebno kada se suočavate sa svakodnevnim bombardovanjima, a istovremeno morate da zbrinjavate ranjene borce. U istom trenutku sam se borila i za njihov i za svoj život – priseća se ova Nišlijka tih dana.
– Ali, svakog dana sam bila sve jača i jača. Bogu hvala uspevala sam da svakog ranjenog vojnika sredim i spustim na vreme do bolnice, a to uopšte nije bio lak zadatak. Bilo je tu i onih naših heroja koji su teško ranjeni, ostali bez delova tela… Ali, svaki put kada bih nekome uspela da pomognem i spasim mu život osećala sam se srećno – priča hrabra žena, za državu junak, a za državnu administraciju “nevidljivi heroj”.
Žene dobrovoljci
Marina Milošević kaže da iako je ona bila jedina žena na Paštriku, na Kosmetu ih je tokom NATO agresije bilo mnogo.
– U podnožju pored Prizrena bila je Slađana Stanković koja se 5. juna uputila ka Paštriku, ali je poginula u sanitetskom vozilu koji je pogodila granata. Slavica Popadić je bila pripadnica 125. motorizovane brigade, a prošla je pre Kosova i Hrvatsku i BiH . Nažalost, skoro je preminula u Kraljevu. Biljana Stanković je kao dobrovoljac takođe bila u rejonu oko Prizrena, a sada živi u veoma teškoj finansijskoj situaciji – nabraja Marina Milošević samo neke od žena heroja dobrovoljaca iz rata 1999.
Besmrtna dela
General Stojan Konjikovac kaže da je država počela da uvažava značaj razvijanja kulture sećanja i čuvanja uspomena na herojske podvige branilaca otadžbine.
– Odnos prema tim herojima daje primer mladima koliko vrede nezavisnost i sloboda naroda. Borci su učinili besmrtna i časna dela u odbrani otadžbine i oni zaslužuju da ne budu zaboravljeni. Dobro je što je 2020. godine donesen Zakon o borcima jer od NATO agresije ti borci pravo nisu bili prepoznati da uopšte postoje. Taj zakon je dobro rešio pitanje ratnih invalida i ostvarivanje prava porodica poginulih boraca, ali na ostvarivanju prava boraca nedovoljno se učinilo. Boračko pitanje nije rešavanje socijalnih pitanja, već je to rešavanje prava stečenih u odbrani svoje otadžbine, rizikujući ono što čovek ima najvrednije – svoj život. Nažalost, problema ima u primeni prava boraca kod dosta lokalnih samouprava, počev od odnosa nadležnih organa prema borcima kada se obrate do ostvarivanja određenih prava. Zato bi bilo dobro i pravično rešenje da se uvedu socijalne karte boraca. Takođe, država je puno uradila i kada je reč o zdravstvenoj zaštiti boraca zato što je sada moguće da se zdravstvena knjižica overi uz boračku legitimaciju. To je veliki korak unapred. Sa optimizmom i nadom očekujemo da se konačno pokrene pitanje izmene i dopune Zakona o borcima, kako bi veliki deo pitanja koji opterećuju boračku populaciju zakonski bio unapređen i bolje rešen – ističe general Konjikovac.
Posleratni sindrom
Admiral Boško Antić dodaje da su u najtežoj situaciji oni koji su ranjeni ili se razboleli posle rata.
– Kažu da je uzrok tome ratni sindrom, ja kažem da je to poslerarni sindrom izazvan nebrigom o onima koji su lili krv za odbranu otadžbine. Promena takvog odnosa ide sporo, a trebalo bi da se leče na vojnomedicnskoj ustanovi kroz koju marširaju oni koji su izbegavali vojnu obavezu u to vreme. Nedavno su borcu bez ruke u zdravstvenoj ambulanti odbli da skinu konce sa kako kaže, “patrljka” i to je izazvalo lavinu nezadovoljtva. Lekar kome se obratio treba da bude ponosan što je takvom junaku pružio pomoć. Nažalost, bilo je suprotno – kaže on.
