Jan Kavan, nekadašnji predsednik Generalne skupštine Ujedinjenih nacija i bivši ministar spoljnih poslova Češke, u ekskluzivnom razgovoru za “Vesti” povodom 22. godišnjice početka NATO agresije na SR Jugoslaviju ističe da je to bila ilegalna vojna operacija koja je ranije već bila dogovorena. Kavan ističe da nije postojao način da se spreči bombardovanje tadašnje SRJ. U osnovi, ta odluka je doneta decembra 1998. godine kada je NATO i formalno postavio ultimatum Slobodanu Miloševiću. Kada je on to odbio, NATO je odlučio da 24. marta sprovede u delo pretnju koja je pripremio nekoliko meseci ranije.
Pripadate grupi onih zapadnih političara koji su od početka tvrdili da je reč o nelegalnoj vojnoj operaciji?
– Bilo je više nego očigledno da je u pitanju upravo to, ilegalna vojna akcija NATO. Ta operacija nije dobila mandat UN i pritom je predstavljala kršenje Povelje UN, ali i međunarodnog prava.
Neobično je da to tvrdi neko ko je bio predsednik Generalne skupštine UN i ministar spoljnih poslova Češke?
– Ne vidim da je u tome bilo šta neuobičajeno. Od početka sam imao svoj jasan stav o bombardovanju Srbije i to nije imalo nikakve veze s položajem na kom sam bio. Kršenje međunarodnog prava ostaje kršenje međunarodnog prava. Ukoliko to ne ističemo kao nepobitnu činjenicu lako će nam se dogoditi da potonemo u džunglu u kojoj ne važe pravila i zakoni, već isključivo zakon jačeg.
Možete li nam otkriti, ko je tada bio najglasniji za bombardovanje SRJ. Da li je bilo evropskih lidera koji su se tome protivili?
– Tada nisam bio u položaju i mogućnosti da znam na koji način se u diplomatskim krugovima EU u to vreme razmišljalo. Za odluku o bombardovanju sam prvi put čuo od Havijera Solane, tadašnjeg generalnog sekretara NATO i to u telefonskom razgovoru dva dana pred samu NATO akciju. Ali, iskreno, ne znam da je ijedna zemlja, članica NATO bila odlučno protiv te intervencije. Doduše, odluku o tome su donele SAD.
Mirovna inicijativa
Ostaćete zapamćeni i po tome da ste tokom agresije na SRJ pokušali da pokrenete “češko-grčku mirovnu inicijativu”. Međutim, taj pokušaj je propao?
– Ne bih se složio sa vama da je ta inicijativa u potpunosti propala. Očigledno je da je bila velika šteta što nijedna druga zemlja osim Grčke nije odgovorila na moj apel, a zatim i apel Jorgosa Papandreua. Takođe, u tom naumu su pokušali da nas uspore iznoseći čitav niz raznih “prepreka” i u oba naša ministarstva. Zato smo bili prinuđeni da odložimo objavljivanje samog teksta inicijative za sredinu maja 1999. Iskoristio sam priliku dok sam sa kolegom Papandreuom bio u zvaničnoj poseti Kini da u ambasadi Češke potpišemo našu mirovnu inicijativu. Ali, ta odluka nije imala nikakve veze s našim kineskim domaćinima.
Kakve su bile reakcije zapadnih zvaničnika?
– Našu mirovnu inicijativu osudio je tadašnji američki ambasador u Pragu, Džon Šatak, ali ne i druge NATO diplomate. Britanski ministar spoljnih poslova Robin Kuk rekao mi je da razume moju motivaciju, ali da ne može da je podrži. S druge strane, norveški ministar spoljnih poslova Torbjorn Jagland, koji je kasnije bio predsednik parlamenta i predsednik Nobelovog komiteta, tokom moje posete Norveškoj otvoreno je izrazio podršku Mirovnoj inicijativi.
Kažete da inicijativa nije doživela potpuni neuspeh?
– Verujem da je delimičan uspeh ove mirovne inicijative bio taj što se većina glavnih ideja i predloga koje smo izneli našla u Sporazumu o prekidu vatre, što je i bio naš najhitniji cilj, u tekstu Pakta o stabilnosti, kao i kasnije, juna 1999. u Rezoluciju Saveta bezbednosti UN 1244 kojom je Kosovo priznato kao deo Jugoslavije, mada pod međunarodnom upravom. Principi Rezolucije 1244 važe i danas i za žaljenje je što su prekršeni.
Koliko je Rezolucija 1244 za Srbiju “poslednja slamka spasa” da sačuva Kosovo ili je to samo želja?
– I dalje ponavljam da Rezoluciju 1244 treba u potpunosti primeniti.
Vlada protiv Zemana
U međuvremenu je Kosovo proglasilo samostalnost. Potpisnik ste peticije kojom ste se tome oštro suprotstavili tvrdeći da je priznavanje tog čina stvorilo problem u funkcionisanju svetskog pravnog poretka. Na šta tačno mislite?
– Da, potpisao sam peticiju protiv nezavisnosti Kosova, jer je takva jednostrana deklaracija kršila Rezoluciju UN 1244, a time i međunarodno pravo. Cenim da još postoji više zemalja koje nisu prihvatile ovu Deklaraciju o nezavisnosti, uključujući pet država članica EU. Duboko žalim što Češka nije među njima. Tada je naša vlada bila primorana da odobri nezavisnost Kosova, ali je to učinila bez odobrenja parlamenta koji je u to vreme pozivao na dijalog. Glasanje u vladi nije bilo jednoglasno, ali je većina prevladala.
Koliko je realno da Češka povuče to priznanje?
– Predsednik Miloš Zeman u potpunosti podržava korake ka povlačenju ovog priznanja, ali, nažalost, vlada to ne čini. U trenutnim okolnostima, sa žaljenjem priznajem da takvo povlačenje ne vidim kao realno u doglednoj budućnosti.
Kako ocenjujete napore vlasti u Srbiji da se dijalogom dođe do prihvatljivog rešenja o budućem statusu Kosova?
– Primetno je da zvanični Beograd čini sve da bi se došlo do najboljeg političkog rešenja i zbog toga podržavam srpsku vladu i predsednika Aleksandra Vučića. Samo kroz dijalog može se doći do dogovora kojim će biti zadovoljne obe strane. Kosovo verovatno više neće biti deo jedinstvene države, ali to ne znači da ne može da dobije poseban status i da kroz uspostavljanje neke varijante dva predstavnička Doma zajedno sa Srbijom nastavi put evropskih i međunarodnih integracija.
Češka se nije pitala
Da li je Češka tada mogla da zaustavi bombardovanje?
– Češka tada nije bila članica NATO. Zapravo, priključili smo se samo nedelju dana pre samog bombardovanja i bukvalno stavljeni pred svršen čin. Nije bilo realnog načina da u takvoj situaciji sprečimo bombardovanje i stoga smo pokušali sve da se ono završi što je pre moguće.
Ne postoji vojno rešenje
Šta bi, po vama, Srbija još trebalo da uradi kako bi zadržala svoju južnu pokrajinu i da li je to uopšte moguće?
– I Srbija i Kosovo žele da se pridruže EU.
EU ima mnoge pravne okvire koji bi trebalo da štite prava etničkih, nacionalnih i verskih manjina. Srbija bi trebalo da pregovara o uslovima za Srbe na Kosovu i o statusu Kosova koji bi najbolje štitio njene interese. Bio sam, na primer, protiv raspada bivše Čehoslovačke, ali priznajem da su sada, kada su i Češka i Slovačka članice EU, odnosi između naših bratskih nacija zaista vrlo dobri. A Slovačka je stekla nezavisnost legalno, što Kosovo nije. Rešenje je u rukama žilavih i pametnih diplomata. Ne postoji vojno rešenje.
