Ništa Srbina ne može da poremeti. Dok se kroz parisku noć šire nemiri, gore automobili, obijaju prodavnice, naši ljudi organizuju godišnju skupštinu svog udruženja, razgovaraju o prošlim i budućim aktivnostima i sve začine dobrom trpezom, pesmom i igrom. Odvijalo se to u pariskom predgrađu Montroj, skup je organizovao Bojan Sinadinović, čelnik KUD Kozara, udruženja koje postoji više od pet decenija. Učesnicima lepo bilo, jer su po onoj našoj “zasvirali i za pojas zadenuli”, odnosno, zadato odradili, a veseljem začinili.
– Zbog korone, zabrana okupljanja, gubljenja opštinskih prostorija, krize i još koječega, protekli period bio nam je težak. Hvala bogu, završio se, vratili smo se na naše staze, a poodavno, otkako smo ostali bez folklorne sekcije (članstvo se raspršilo po drugim društvima), akcenat stavljamo na Dopunsku nastavu na srpskom jeziku. Imamo u Montroju 40 đaka nad kojima bdi učiteljica Snežana Vojkanović. I, zadovoljan sam, svi smo zadovoljni, naročito što na dopunsku nastavu dolaze i deca iz mešovitih brakova – uvodni je monolog novog – starog predsednika Bojana.
Kozarčani su beskrajno istrajni svojoj pripadnosti, ali i rado prihvataju druge. Tako su im, ovaj put, kao ispomoć, pristupile Dragana Jeličić, predsednica Svesrpske zajednice Francuske, i Letica Živković, višedecenijski, a potom počasni predsednik KUD Mladost. Dragana je izabrana za potpredsednicu Kozare, a Letica je obavljala ulogu zapisničara i savetodavca (sve mora da bude po Statutu).
Izbori su završeni, a upravu čine Bojan Sinadinović – predsednik sa dvogodišnjim mandatom, Dragana Jeličić i Zorica Dimitrijević – potpredsednice, Konstanca Jovanov i Snežana Vojkanović – sekretari, Vitomir Milinković – blagajnik, uz njih su Živka i Rade Mančić, Anica Hunjadi, Dara Vukasović, Letica Živković i Goran Vukić. Svim nabrojanim uručene su zahvalnice za do sada učinjeno i sa željom da bude dugo i berićetno. Marljivost je na ceni, pa im gromko aplaudiraju Mirjana Hodović, Izvorinka Jovović, Daniel Ristovski, Verica Matine, Diana Savičević i drugi.
Blagajnik Vitomir se ne slama baš od posla, kasa je “šuplja”, ali kad je takvo stanje, predsednik Bojan predlaže i usvaja se – koncert, odnosno, buduće masovno drugarsko veče, pa u septembru ekskurzija do prelepog ostrva Sen Mišel, pretpostavka je, prikupiće nešto novca, a i ne mora, glavno je da bude dobro raspoloženje.
Analiziralo se i planiralo, ali i sa puno sete spominjao pre dve godine preminuli Ilija Miki Vujović, koji je četiri decenije u Kozari bio najodaniji aktivista, humanitarac bez premca i koji je svake godine znao da obraduje decu koja su se lečila u KBC Bežanijska kosa.
Za uspešan rad treba i sva čula nagraditi, pa je Bojan doneo “sepet pun ćevapa”, spravio ih restoran Caričin grad, potom je svako priložio neki svoj gastronomski majstorluk, Zorica je napravila tortu, donosila su se i pića, a onda se začula i muzika, samo naša i to izvorni i novokomponovani melos.
– Ja raspalio moju najdražu pesmu “Hvala ti za dane, hvala ti za noći”, orilo se i do Plažana, moje dedovine. Da me kojim slučajem čuo pokojni Sinan Sakić, odrekao bi se svog hita u moju korist – samouveren je Bojan, rodom iz Sen Morisa, koji je i odličan gitarista.
Mlađanih učenika ovog puta nije bilo, ali jeste prebrojavanja po kojem je na jednog pripadnika jačeg pola – dolazilo po pet dama.
– Auuu, lepota nama muškarcima – šeretski i kroz osmeh procenjuje Saša Đurđević, Bojanov drugar iz srpske škole. Saša sada pomaže Bojanu, što obojica tumače sa: “Izgradili smo večno prijateljstvo.”
Jovanovići
Montrojsku školu na srpskom jeziku pohađaju devetogodišnje bliznakinje Ana i Salome i dve godine stariji brat Toma. Mama im je Đemba Madlin, računovođa, potpuno tamne puti, a svi nose prezime Jovančević, po glavi porodice Ivici, programeru, poreklom iz Petrovca na Mlavi.
– Impresivno je kako su mališani zainteresovani za srpski jezik. Čak je i majka počela malo da priča i piše, jednom mi je bila i na času. Zaista su svi odlični, ali, ipak, moram malo da izdvojim Tomu, on je biser – objašnjava profesorka Snežana.
Ni to nije sve. Dodaje Snežana:
– U Bondiju imam Emili Iren i Gorana Meselđiju, sinčić im je Novak, polaznik prvog razreda. Majka, nastavnik i istraživač, stvarno je neverovatna, čim je otkrila srpski jezik počela je da reklamira našu školu, dovodi mi decu na časove…
Nezgoda
Ne mogu noge da odole, pa pri prvom taktu – poskoče, ubrzaju, polete. Nažalost, ovaj put se desio jedan maler. Sa stolice hitro poskočila vesela Letica, što pre da zaigra, ali se poklizne, padne, maler pravi, udruženo je dizali kavaljeri. Na sve to, eto, i ozbiljne povrede.
– Nokat mi se slomio – teškim glasom prijavljuje povređena Letica.
Veterani
I godinama i stažom najstariji Kozarčani su veterani Živka (80) i Rade (86) Mančić.
– Gledaj deda Radeta, navio se, čim se čula muzika za igru momentalno se dočepao visoke Dragane. Živka ne reaguje, odobrila suprugu Radetu da bude nestašan – tako govori predsednik Bojan.
Prevoz do kuće
Nemiri po Parizu i predgrađima, od 21 sat ne rade tramvaji i autobusi.
– Šta ćemo sad? – zabrinuto pita Vera Matei.
I dok “ona okom”, domaćin Bojan je već u realizaciji i svojim je kolima, uz Živku, Radeta i Leticu, u sitne sate razvozi po Parizu. Eto, odmah je predsednik opravdao ponovljen izbor za čelnika udruženja.
