Srbija, zapravo, ima ozbiljnih muka da se prilagodi evropskoj sadašnjosti nastaloj posle 1989, posle završetka Hladnog rata. U savremenoj Evropi na Drugi svetski rat gledaju kao na novi Tridesetogodišnji rat, evropski građanski rat neviđene okrutnosti i besmisla čija je jedina pozitivna posledica bilo stvaranje ujedinjene Evrope i organizacije Ujedinjenih nacija.
Tekovine tog velikog ratovanja ne mogu biti potpune i razumljive svim akterima ukoliko nacije gubitnice, a pre svega Nemci, zauvek budu primorane da se izvinjavaju i pravdaju. Univerzalnost poukama Drugog svetskog rata dali su, bez dovoljno valjanih razloga, ratovi koji su u jugoslovenskim zemljama trajali tokom devedesetih godina. Iako su SAD i EU bile učesnice i moderatorke ovih ratova, one danas njih predstavljaju kao ponavljanje Drugog svetskog rata na Balkanu. Srpski narod je u ovom tumačenju dobio ulogu negativca, koga uticajni pojedinci (među njima i bivši predsednik SAD V. Dž. Klinton i diplomata Ričard Holbruk) vide kao neposrednog uzročnika Prvog i posrednog krivca za Drugi svetski rat. Pred takvom revizijom istorije nije ni čudno što nemački istoričar Zundhauzen piše o navodnoj ulozi okupirane Srbije u ratnim naporima sila Osovine, baš kao što pariski listovi prenose pisma o koncentracionim logorima koje su na teritoriji NDH (Sajmište) organizovale okupacione vlasti Srbije.
Za razliku od Hrvatske, Rumunije i Bugarske, svojih prvih suseda, srpski narod tokom tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka nije imao značajniju fašističku partiju. Srbi su, nesumnjivo, bili najveća žrtva fašizma na Balkanu. Njihovo stradanje moguće je porediti samo sa tragedijom Jevreja, Roma, Poljaka i Rusa. Međutim, Srbi su bili, pre svega, žrtve svojih sugrađana: hrvatskih fašista i albanskih kvislinga. Naravno i mađarskih, bugarskih, italijanskih, kao i nemačkih okupatora, ali i građanskog rata koji je trajao tokom čitavog trajanja fašističke okupacije.
Zato je u Srbiji danas teško slaviti veliki, i u većini slučajeva nesumnjivo častan, napor čitave jedne generacije koja je dobrovoljno otišla u partizane (NOV), kada znamo da su nemački okupatori na neslavnoj listi krivaca za stradanja u Drugom svetskom ratu tek na trećem mestu po broju ubistava naših građana za koja su odgovorni. Takođe, stavovi okupacione Nedićeve vlade o demokratiji, Jevrejima, masonima… ne mogu biti podržani, ali Nedićev odnos prema srpskom narodu izvan Srbije, Jugoslaviji, saveznicima i neposrednoj prošlosti srpskog naroda, pokazao se kao proročanski. Posle Drugog svetskog rata u odmazdama koje su izvršile komunističke vlasti ubijeno je više od 70.000 građana Srbije.
Nije tu samo bila reč o fašistima i saradnicima okupatora, malena Srbija uništila je deset puta više svojih građana nego daleko veća i na kolaboraciju u većoj meri opredeljena Francuska! I u Grčkoj je, bez genocida koji bi grčki narod trpeo, u izostanku svih onih nedoumica i strave etničkog i građanskog rata, za vreme Drugog svetskog rata postojala kolaboracionistička vlada. Vodio ju je general Colakoglu, koji nije kao Nedić do 1941. bio protivnik sporazuma sa Nemcima i junak ranijih ratova, već se oglušio o naređenja svog generalštaba i samostalno potpisao kapitulaciju.
Posle rata Colakoglu je osuđen, a ne zverski ubijen kao Nedić. U zatvoru je čak napisao memoare koji nisu bili pokajnički. Grčka je imala tri fašističke partije, one su posle rata zabranjene, ali njihove vođe nisu masakrirane, a porodice im nisu ostrakovane. Sinovica jednog od vođa postala je poznata ministarka kulture demokratske Grčke, njeno ime je Melina Merkuri.
Danas, umesto da rehabilitujemo nevine i neosuđene žrtve, naglasimo značaj borbe našeg naroda, ali i sudbonosne greške koje su počinjene, mi moramo da podnosimo diktat raznih nemačkih ili američkih revizionista koji nasiljem nad našom istorijom žele da opravdaju svoju savremenu svetsku politiku. Nasilje nad našom prošlošću vrše i Rusi, željni da pronađu makar jednu državu i narod koji doživljavaju Crvenu armiju kao osloboditeljku. Zato danas od ruskih predstavnika čujemo kako je Dragoljub Mihailović bio kolaboracionista poput generala Vlasova. Istovremeno treba da zaboravimo da je Hrvatska imala bolji status od Srbije 1995, kada je u Moskvi obeležavano pedeset godina od završetka Drugog svetskog rata, a da ne spominjemo skandaloznu odluku zvanične Ruske Federacije da pre nekoliko godina sličnim povodom odlikuje hrvatskog predsednika i potpuno zaboravi srpskog.
U ovakvi okolnostima, verujem da svaki Srbin ima teškoća sa odnosom prema antifašističkoj borbi u našoj zemlji tokom Drugog svetskog rata. Muku imam i ja, rođeni unuk dvojice jugoslovenskih partizana.
