Reprezentacija Jugoslavije je u kvalifikacijama za Španiju 1982. osvojila prvo mesto, ispred Italije, koja će sedam meseci kasnije postati šampion planete. Shodno širenju Mundijala sa 16 na 24 učesnika, došlo je do promena i u načinu na koji se stizalo do završnog turnira. Iz grupe u kojoj su pored plavih i “azura” bili Danska, Grčka i Luksemburg, dalje su išle dve najbolje selekcije, tako da se tu pojavio i određeni prostor za grešku.
Međutim, ekipa koju je s klupe vodio Miljan Miljanić gotovo da je bez greške prošla kvalifikacije. Osim poraza u Torinu od 2:0, za koji “plavi” nisu uspeli da se revanširaju na Marakani (1:1), preostalih šest mečeva završeno je pobedama naših fudbalera i to je rezultiralo ispraćajem na Mundijal s izuzetno velikim očekivanjima. Ubedljivo najbolji strelac u kvalifikacijama bio je Zlatko Vujović sa sedam golova.
Kilavo protiv Iraca
Miljanić je selektirao tim koji je bio kombinacija fudbalera iz domaćih klubova (Vladimir Petrović Pižon na vrhuncu svojih kreativnih moći, Safet Sušić, Ivan Gudelj, Velimir Zajec, Zlatko Krmpotić, Zlatko Vujović) i “pečalbara”, koji su uglavnom igrali u Francuskoj (golman Dragan Pantelić, Ivica Šurjak, Edhem Šljivo, Vahid Halilhodžić). “Plavi” nisu bili favoriti za plasman u samu završnicu, ali su bili reprezentacija za koju se verovalo da ima šta da pokaže u Španiji.
Međutim, već na startu takmičenja, umesto rutinske pobede nad Severnom Irskom, u Saragosi remi – 0:0.
Očekivano, tenzija je uoči utakmice drugog kola protiv Španije narasla do vrhunca, u Valensiji se igrao derbi kola. Krcata Mestalja pratila je meč drugog kola SP. Ivan Gudelj zaledio je proključali stadion u 10. minutu golom za vođstvo Jugoslavije, ali samo četiri minuta kasnije utakmicu je režirao danski sudija Hening Lund-Sorensen.
Velimir Zajec, libero ili čistač jugoslovenske odbrane, koji je mesec dana ranije kao kapiten vodio Dinamo do titule šampiona, prodor Perika Alonsa prema golu nesumnjivo je zaustavio prekršajem i zato se niko nije bunio kada je dosuđen faul. Međutim, gestikulacija kojom je sudija popratio zvižduk šokirala je fudbalere Jugoslavije i naše navijače. Sorensen je, naime, prekršaj napravljen barem metar izvan kaznenog prostora označio kao jedanaesterac.
“Krađa veka”
Naravno, u to vreme nije bilo VAR-a, ali je i bez njega i usporenog snimka već tokom akcije bilo jasno da je Zajec suparnika srušio van kaznenog prostora, posle čega je Alonso napravio još par koraka i onda teatralno pao unutar 16 metara. Tada još nije bilo ni kažnjavanja kartonom za simuliranje prekršaja ili iznuđivanje penala, ali španski reprezentativac je zaslužio to, a ne jedanaesterac.
Ova odluka je dobila mesto među najvećim krađama u istoriji SP, a onda se Danac dodatno “pokazao”. Huanito je šutirao iz poklonjenog penala, ali je promašio gol. Ipak, Sorensen je na to dosudio da se jedanaesterac koji je poklonio Španiji ponovo izvede.
To je uradio pod izgovorom da se jugoslovenski golman Dragan Pantelić kretao pre nego što je Španac pucao. Huanito je iz drugog pokušaja pogodio, a u drugom poluvremenu preokret i pobedu Španiji (2:1) doneo je Enrike Saura.
Miljan “utegao”
Pojedinci svu krivicu za “neuspeh” na ovom Mundijalu svaljuju na leđa tadašnjeg selektora Miljanića, ali treba imati u vidu trenutak u kome je popularni Čiča preuzeo reprezentaciju. Posle neuspeha u kvalifikacijama za SP 1978. i EP 1980, Miljanić je nasledio posustalu i raspojasanu reprezentaciju razmaženih i izvikanih zvezda, koja je u kratkom vremenskom roku promenila četiri selektora, od kojih niko nije uspeo da ih dotera i “utegne”.
Miljan je jedini uspeo da se nametne autoritetom i da četu gubitnika u kratkom vremenskom roku pretvori u pobedničku družinu, da osvoji kvalifikacionu grupu ispred budućih prvaka Italijana i odvede nas na Mundijal. Tim uspehom u javnosti su stvorena nerealna očekivanja, pa su “plavi” u Španiju ispraćeni s oreolom favorita, zbog čega je razočaranje posle eliminacije u grupnoj fazi bilo ogromno, a krivica možda i nepravedno svaljena na tvorca tog uspeha.
Da li je grupna faza Mundijala za ovu generaciju bila realan domet i realan odraz kvaliteta teško je reći. Da je bilo više sportske pravde, da nije bilo onog Sorensenovog izmišljenog penala i dogovora Španaca i Iraca, da smo prošli grupnu fazu, niko ne bi mogao da predvidi dalje domete jugoslovenske reprezentacije, da se kladi protiv tradicionalnog balkanskog inata.
Gudelj: Bili smo među favoritima
Tadašnja uzdanica Hajduka Ivan Gudelj seća se meča sa Severnim Ircima, na kojem smo propustili veliku šansu da dođemo do trijumfa i plasmana u narednu rundu:
– Igralo se u Saragosi protiv Severne Irske, bilo je veoma vruće, sparno, nismo mogli da dišemo. Sećam se Šurjaka, koji je bio kapiten. Ja sam trčao kao navijen, ali osećao sam sparinu. Pitam Šuru može li, a on mi kaže: “Mogu, mogu, vidiš da letim.” A jedva je hodao. Na kraju je ostalo 0:0, ne znam uopšte je li neko i šutirao. Znam da su se oni branili kao ludi i da je rezultat 0:0 za Severnu Irsku bio veliki uspeh. Posle te utakmice nismo ni sanjali da bismo u grupi s njima, domaćinom Španijom i autsajderom Hondurasom mogli ispasti. Međutim, na kraju smo otišli kući odmah posle prvog kruga. A bili smo među četiri favorita SP!
