Jubilarni, deseti Mundijal, održan u Zapadnoj Nemačkoj, označio je početak nove ere u istoriji svetskih prvenstava. Pošto je “zlatna boginja” četiri godine ranije otputovala u Brazil za sva vremena, uveden je novi pehar, jednostavno nazvan FIFA Svetski kup, koji će aktuelan biti zaključno sa SP 2038.
Posle nekoliko turnira odigranih po manje-više istom formatu, ovog puta je umesto nokaut okršaja u četvrtfinalu i polufinalu, uvedena još jedna faza takmičenja po grupama. Osam najboljih timova iz prve faze preraspoređeno je u nove dve grupe od po četiri reprezentacije, čime je polovini učesnika SP bilo zagarantovano najmanje šest utakmica. Pobednici tih grupa sastali su se u finalu, dok su drugoplasirani igrali za treće mesto.
Katalinski doneo SP
Da bi se domogla SP u Nemačkoj, reprezentacija Jugoslavije prešla je buran i uzbudljiv put, kao nikada pre. U kvalifikacijama za Mundijal “plavi” su se našli u Grupi, 7 a rivali su im bili Španija i Grčka. Uoči poslednjeg susreta u Atini, “plavima” je bio neophodan trijumf od dva gola razlike, međutim, Grci su se svim silama potrudili da izbore što bolji rezultat, iako nisu imali šanse da se plasiraju na završni turnir.
Golovima Stanislava Karasija i Dušana Bajevića, naši fudbaleri su već u 15. minutu poveli sa 2:0, ali se do poluvremena sve vratilo na početak, pošto su Grci prvo smanjili, a onda i izjednačili autogolom Josipa Katalinskog. Da zadatak postane još teži, pobrinuo se Dušan Bajević dobijanjem crvenog kartona, ali onda su usledili gol Ivice Šurjaka za 3:2 i konačno legendarni pogodak Stanislava Karasija u sudijskoj nadoknadi. Tih 4:2 Jugoslaviji su doneli deobu prvog mesta u grupi i “majstoricu” sa Špancima.
Meč odluke odigran je na Vald stadionu u Frankfurtu, 13. februara 1974. pred 63.000 gledalaca. Kao 1949. u susretu sa Francuskom, baraž se pokazao srećnim za Jugoslovene, koji su golom Josipa Katalinskog u 13. minutu slavili minimalnu pobedu i stekli pravo da posle 12 godina otputuju na sajam najboljih svetskih reprezentacija.
Krajem kvalifikacija, na mesto selektora Vujadina Boškova postavljena je, podrazumeva se, selektorska komisija, u kojoj su Miljanu Miljaniću pomagali Milan Ribar, Sulejman Rebac, Tomislav Ivić i Milovan Ćirić.
Rekordno protiv Zaira
Pored Dragana Džajića, koji je na SP stigao direktno sa odsluženja vojnog roka, pa zato nije odigrao na očekivano visokom nivou, okosnicu te reprezentacije činili su Josip Katalinski, Jovan Aćimović, Ilija Petković, Stanislav Karasi, Ivica Šurjak, Branko Oblak… Na glavnu scenu stupio je i veliki talenat, Vladimir Petrović Pižon.
Kao prilikom četiri od prethodnih pet učešća na završnim turnirima, Jugoslavija je i u SR Nemačkoj uspela da prebrodi prvu fazu. Na startu smo remizirali sa braniocem titule, Brazilom (0:0). Usledila je pobeda nad Zairom od 9:0 (Bajević tri gola, Džajić, Šurjak, Katalinski, Bogićević, Oblak, Petković) za izjednačavanje rekorda svetskih šampionata, a onda još jedan remi – 1:1 sa Škotskom (Karasi). Tri selekcije završile su grupu sa po četiri boda, ali su Jugoslavija i Brazil na osnovu bolje gol-razlike prošli dalje i eliminisali ostrvljane.
U Grupi B finalne runde, Jugosloveni su računali da mogu daleko da doguraju. Međutim, prvo su u Diseldorfu izgubili od domaćina sa 2:0, pa u Frankfurtu od Poljske sa 2:1 (Karasi) i na kraju istim rezultatom od Švedske (Šurjak), opet u Diseldorfu. Bio je to okršaj koji ništa nije mogao da promeni u konačnom plasmanu, pa su “plavi” zaključili učešće na Mundijalu dekoncentrisanom partijom i završili kao poslednji u grupi.
Umešao se i Tito?
Jedna od najvećih kontroverzi koja prati učešće našeg nacionalnog tima na SP vezana je za Mundijal 1974. u Nemačkoj. Možda bi tada Jugoslavija bolje prošla da nije bilo Josipa Broza! Tito je, prema tvrdnji novinara hrvatskog Jutarnjeg lista Tomislava Židaka, prodao meč s domaćinom za čak 700 miliona maraka.
– Posle poraza pukla je priča da je utakmica bila nameštena, da smo je prodali za kredit koji nam je dao nemački kancelar, da je Nemačka kupila titulu svetskog šampiona, da nikad nismo vratili tih 700 miliona maraka… Ne znam, jednostavno nismo igrali dobro, a i iznutra smo bili truli – evocira uspomene legendarni golman Enver Marić.
On kaže da je u reprezentaciji atmosfera bila očajna, a svemu je kumovao novac:
– To su izazvali Puma i Adidas. Puma je nudila bogate ugovore ukoliko promenimo kopačke. Tako smo Džajić i ja dobili po20.000 maraka što smo obuli njihove kopačke. Zatim, premije za plasman na SP, koje su iznosile tada vrlo značajnih 15.000 maraka, FSJ nije želeo da isplati. Atmosfera je bila grozna, tim se raspadao!
Nemci šampioni
Svetski prvaci postali su Nemci, koji su u finalu bili bolji od Holanđana (2:1). Predvođeni Rinusom Mihelsom Holanđani su lansirali “totalni fudbal” u kom je akcenat stavljen na univerzalno znanje fudbalera, nauštrb dotadašnje striktne podele na napadače, vezne i odbrambene fudbalere.
Finale je odigrano 7. jula na Olimpijskom stadionu u Minhenu, pred 75.200 gledalaca. Holanđani su poveli pogotkom Johana Neskensa sa bele tačke, izjednačio je Pol Brajtner, a trijumf “pancerima” doneo je Gerd Miler.
Sastav “plavih” na SP 1974:
Golmani: Enver Marić, Ognjen Petrović, Rizah Mešković
Odbrana: Ivan Buljan, Enver Hadžiabdić, Josip Katalinski, Vladislav Bogićević, Luka Peruzović, Kiril Dojčinsovski.
Sredina terena: Dražen Mužinić, Branko Oblak, Jovan Aćimović, Jurica Jerković, Miroslav Pavlović, Franjo Vladić.
Napadači: Ilija Petković, Ivica Šurjak, Dragan Džajić, Danilo Popivoda, Stanislav Karasi, Dušan Bajević, Vladimir Petrović Pižon.
Selektor: Miljan Miljanić
