Od 20. novembra do 18. decembra u Kataru se održava 22. svetsko prvenstvo u fudbalu. Naša zemlja, pod imenima SFRJ, SRJ, SCG i Srbija, učestvovala je na svetskim smotrama ukupno 11 puta. Bili smo na premijernom Mundijalu u Montevideu 1930, kada smo i ostvarili najveći uspeh – treće mesto. Na narednih 10 turnira (zaključno sa Rusijom 2018) postizali smo promenljive rezultate, bilo je mnogo razočaranja, afera, problema… Ipak, najveće bi zavladalo kada se ne plasiramo na Mundijal. Popularnije i gledanije nego Olimpijske igre, SP u fudbalu je najvažniji sportski događaj na svetu. “Orlovi” će u Kataru pokušati da proslave srpsko ime i naciju učine ponosnom, a “Vesti” donose pregled dosadašnjih učešća naših reprezentativnih selekcija na završnim turnirima.
Posle 12 godina svetska fudbalska elita vratila se u Južnu Ameriku. Kandidati su bili Argentina i Čile i “gaučosi” su iz razumljivih razloga (tradicija, stadioni, interesovanje) važili za favorite. Međutim, situaciju je iz korena promenio zemljotres koji je maja 1960. pogodio Čile i odneo 5.000 života. Predsednik tamošnjeg Saveza Karlos Ditborn održao je nadahnut govor pred čelnicima FIFA i zadobio njihove simpatije rečenicom: “Mi nemamo ništa – zato moramo imati Svetsko prvenstvo”!
Na putu do najboljeg posleratnog rezultata na SP, reprezentacija Jugoslavije u kvalifikacijama je prvo eliminisala Poljsku (2:1, 1:1), a onda i prvaka Azijske zone, Južnu Koreju (5:1, 3:1). “Plavi” su na Mundijal otputovali kao
vicešampioni Evrope (u finalu Kupa nacija 1960. izgubili su od SSSR sa 1:2). Na scenu je stupila nova generacija, u kojoj su “udarne igle”, pored fantastičnog driblera Dragoslava Šekularca, bili ubojiti strelci Milan Galić i Dražan Jerković.
Posle poraza od SSSR (0:2) na premijeri, Jugosloveni su potvrdili klasu pobedama nad Urugvajom (3:1, strelci Skoblar, Galić Jerković) i Kolumbijom (5:0, Galić i Jerković po dva, Melić). To je bilo dovoljno za plasman u narednu rundu sa drugog mesta u Grupi 1 i četvrtfinalni dvoboj protiv SR Nemačke. U redovima “pancera” došlo je do smene generacija, tako da u sastavu nije bilo mnogih asova, u prvom redu Helmuta Rana i Frica Valtera.
Velika pobeda protiv Nemaca
Na tribinama stadiona Nasional u Santjagu okupilo se 55.000 gledalaca, koji su bili svedoci žestoke borbe i na kraju istorijske pobede Jugoslavije. Naši su slavili sa 1:0 golom prethodno povređenog Petra Radakovića. Našem centarhalfu u jednom duelu je pukla arkada, ali je on odbio da bude zamenjen. Rana mu je zašivena, vratio se na teren i u svom prvom kontaku sa loptom zatresao mrežu Nemaca, na centaršut Galića u 87. minutu!
Plasmanom u polufinale “plavi” su ponovili uspeh sa prvog SP u Urugvaju 1930, ali ovog puta u daleko ozbiljnijoj konkurenciji. Da ne odu i korak dalje, pobrinuli su se Čehoslovaci koji su ih u borbi za finale savladali sa 3:1. Bili smo tada tim većeg renomea, ali su Čehoslovaci iskoristili fizički i psihički umor “plavih” posle uspeha nad Nemcima i u samom finišu osigurali trijumf golovima Adolfa Šerera (strelac za Jugoslaviju Jerković). Polufinale između Jugoslavije i Čehoslovačke odigrano je u levičarskom gradu Vinja del Mar, pošto su gradski oci želeli da na delu vide “dva najbolja socijalistička tima”…
U borbi za treće mesto Čile je savladao našu reprezentaciju autogolom Vlatka Markovića, kasnije generalnog sekretara FSJ, bukvalno u poslednjem napadu – 1:0. Pogodak je pripisan Eladiju Rohasu, a Čileanci su tako ostvarili najbolji plasman u istoriji. Bila je to “labudova pesma” jedne raskošne generacije jugoslovenskih fudbalera, predvođene Šekularcem, jer SFRJ nije učestvovala na dva naredna Mundijala.
Titula Brazilu
Na završni turnir u Čile došli su svi svetski prvaci – Urugvaj, Argentina, Zapadna Nemačka i Brazil, kao i tri bivša vicešampiona – Argentina, Mađarska i Čehoslovačka. Jedini debitanti bili su Bugari, koji su načinili najveće iznenađenje kvalifikacija izbacivši Francuze, trećeplasirane sa prethodnog SP.
Neizvesnosti oko ishoda turnira nije bilo. Brazil, bez obzira na veliku konkurenciju, slovio je kao apsolutni favorit. Kvartet sa “druge planete” Didi, Vava, Pele, Garinča garantovao je da su “karioke” spremne za najviši plasman, što su na kraju i potvrdili.
U finalu, Brazilci su bez problema savladali Čehoslovačku sa 3:1. Golove su postigli Amaridlo, Zita i Vava. Tako je, posle Italije i Urugvaja, rođena druga nacija sa dve titule prvaka sveta.
Na drugom Svetskom prvenstvu zaredom planeta se divila Lavu Jašinu, ruskom džinu na golu sa rukama poput pauka. Jedan od najboljih čuvara mreže u istoriji svetskog fudbala odlikovao se hladnokrvnošću, elegancijom i savršenim odbranama (najčešće jednom rukom), a kada bi ga upitali u čemu je tajna njegovog uspeha odgovarao je da se recept sastoji u tome da popuši jednu cigaretu kako bi smirio živce, i drmne jednu čašicu, kako bi opustio mišiće.
Svet je ponovo video i fenomenalnog Engleza Bobija Čarltona, momka kojeg je ludom srećom zaobišla smrt četiri godine ranije, posle pada Mančesterovog aviona u okolini Minhena.
Sastav na SP 1962:
Golmani: Milutin Šoškić, Srboljub Krivokuća, Mirko Stojanović
Odbrana: Vladimir Durković, Fahrudin Jusufi, Vlatko Marković, Vladica Popović, Slavko Svinjarević, Vasilije Šijaković, Žarko Nikolić.
Sredina terena: Petar Radaković, Dragoslav Šekularac, Milan Galić, Željko Matuš, Vojislav Melić, Vladica Kovačević, Aleksandar Ivoš.
Napadači: Andrija Anković, Dražan Jerković, Josip Skoblar, Muhamed Mujić, Nikola Stipić.
Selektorska komisija:
Ljubomir Lovrić, Prvoslav Mihajlović i Hugo Ruševljanin.
Četvorica golgetera
Mundijal u Čileu nije imao najboljeg strelca, već su titulu sa po četiri gola podelili Sančes (Čile), Jerković (Jugoslavija), Albert (Mađarska) i Ivanov (SSSR), Vava i Garinča (Brazil).
Neefikasno, grubo…
Sedmo SP smatra se jednim od najlošijih. Italijani su predstavili katenaćo neku godinu ranije, pa su u Čileu mnogi timovi pokušali da se na taj način suprotstave boljima od sebe. Finese i driblinzi su ustupili mesta striktnim taktičkim zadacima. To je rezultiralo drastičnim padom efikasnosti. U Švajcarskoj 12 godina ranije prosek golova iznosio je preko 5,00, u Čileu daleko ispod 3,00… Igralo se prilično grubo. Meč Čile – Italija (2:0) poneo je naziv Bitka za Santijago. Dva crvena kartona, a trebalo bi bar još toliko po ondašnjim kriterijumima, nekoliko polomljenih noseva i policijska pratnja za goste sve do hotela…
U ponedeljak: Naši fudbaleri od Urugvaja 1930. do Katara 2022. (8) Tužni u Nemačkoj
