Od 20. novembra do 18. decembra u Kataru se održava 22. svetsko prvenstvo u fudbalu. Naša zemlja, pod imenima SFRJ, SRJ, SCG i Srbija, učestvovala je na svetskim smotrama ukupno 11 puta. Bili smo na premijernom Mundijalu u Montevideu 1930, kada smo i ostvarili najveći uspeh – treće mesto. Na narednih 10 turnira (zaključno sa Rusijom 2018) postizali smo promenljive rezultate, bilo je mnogo razočaranja, afera, problema… Ipak, najveće bi zavladalo kada se ne plasiramo na Mundijal. Popularnije i gledanije nego Olimpijske igre, SP u fudbalu je najvažniji sportski događaj na svetu. “Orlovi” će u Kataru pokušati da proslave srpsko ime i naciju učine ponosnom, a “Vesti” donose pregled dosadašnjih učešća naših reprezentativnih selekcija na završnim turnirima.
Drugi svetski rat prekinuo je borbe za Kup “Žila Rimea”. Tek 12 godina posle okupljanja u Francuskoj, FIFA je odlučila da organizuje novi šampionat. Na kongresu FIFA održanom 1. jula 1946. u Luksemburgu, pokrenuta je inicijativa o ponovnom organizovanju svetskih šampionata. Evropa, teško oštećena ratnim vihorom, nije bila kadra da se uhvati ukoštac sa organizovanjem tako velikog takmičenja.
Fudbal je vraćen na južnoamerički kontinent koji nije krvario u oružanoj oluji, a domaćinstvo četvrtog Mundijala pripalo je Brazilu. Sa povratkom Mundijala u Južnu Ameriku, na svetsku smotru vratila se i reprezentacija Jugoslavije, koja nije uspela da se kvalifikuje 1934. u Italiji, i 1938. u Francuskoj.
Za Brazil je to bila najbolja prilika da se domogne vrednog trofeja. Svim silama domaćini su hteli da pokažu kako osim najboljeg tima imaju i najveći stadion, pa je sagrađen monumentalni spomenik fudbalu kakav svet do tada nije video – čuvena “Marakana” sa kapacitetom od 197.000 mesta!
Viza u Firenci
Jugoslavija je uz dosta drame obezbedila pravo da po drugi put igra na SP. “Plavi” su u kvalifikacionoj grupi dva puta savladali Izrael (6:0 u Beogradu i 5:2 u Tel Avivu), dok su sa Francuzima u oba navrata remizirali (po 1:1 u Beogradu i Parizu). Pošto su “trikolori” takođe osvojili maksimalan broj bodova u okršajima sa Izraelom, u skladu sa tadašnjim propozicijama, morala je da bude odigrana “majstorica”.
Domaćin meča odluke bila je Firenca, 11. decembra 1949, a naši su posle produžetaka pobedili sa 3:2 i plasirali se na SP. Francuska je u 83. minutu povela sa 2:1, minut kasnije iz penala je izjednačio dvostruki strelac Prvoslav Mihajlović, a trijumf je u 113. minutu doneo Željko Čajkovski.
Na Šampionatu, Jugoslavija je mečeve protiv Švajcarske i Meksika bez problema rešila u svoju korist. Bilo je 3:0 protiv Švajcaraca (Mitić, Tomašević, Ognjanov), odnosno 4:1 protiv Meksika (Bobek, Željko Čajkovski dva, Tomašević), a pošto su Brazilci neočekivano podelili bodove sa Švajcarcima (2:2), “plavima” je u duelu na “Marakani” bio potreban samo bod za plasman u završnicu.
Domaćin nije krio strah od Jugoslovena. Štampa je neprekidno podsećala na poraz “karioka” 20 godina ranije, na premijernom Mundijalu u Urugvaju. Isticana je tehnika “plavih”, stil igre koji je podsećao na južnoamerički, procene da je rival jedna od najboljih selekcija na šampionatu.
Mitićeva povreda
Na “Marakanu” je došlo 200.000 ljudi da pomogne svojim ljubimcima da prebrode, kako su uveravali, najtežu prepreku na putu do titule. Jugoslovene je pred početak zadesio veliki maler. Izlazeći na teren, Rajko Mitić je glavom udario u metalnu konstrukciju tunela i zadobio duboku posekotinu. Morao je da se vrati u svlačionicu kako bi ga lekari “zakrpili”, a “plavi” su odlučili da počnu sa desetoricom. “Karioke” su brojčanu nadmoć umeli brzo da iskoriste. Ademir je već u trećem minutu postigao gol i obezbedio svome timu značajnu prednost.
U nastavku, iako kompletni, Jugosloveni nisu mogli da pariraju domaćinima. Zozinjo je u 65. minutu postigao još jedan pogodak i Brazil je preuzeo prvo mesto i pravo da učestvuje u završnici.
“Plavi” na SP 1950:
Golmani: Vladimir Beara, Srđan Mrkušić.
Odbrana: Božo Broketa, Ratko Čolić, Vladimir Firm, Ivica Horvat, Miodrag Jovanović, Branko Stanković, Siniša Zlatković.
Sredina terena: Rajko Mitić, Aleksandar Atanacković, Zlatko Čajkovski, Predrag Đajić, Ervin Katnić, Bela Palfi, Ivo Radovniković, Stjepan Bobek.
Napadači: Željko Čajkovski, Prvoslav Mihajlović, Tihomir Ognjanov, Kosta Tomašević, Bernard Vukas.
Selektor: Milorad Arsenijević
Mitić u neznanju
Mitić je na teren ušao posle 20 minuta igre sa čalmom na glavi. U poluvremenu je bodrio saigrače:
– Zašto ste tužni? Nije sramota sa Brazilom igrati 0:0.
Igrači su u čudu gledali Mitića zašto ih ubeđuje da je rezultat nerešen.
– Ali Rajko, pa mi gubimo 1:0. Dok su tebe previjali, Brazilci su nam dali gol – objašnjavao je Bobek šta se dogodilo.
Urugvajska senzacija
U kandidate za titulu, uz uvek prisutan Brazil, uvršteni su jedino Urugvajci. Nisu im, istina, date velike šanse pored ambicioznog domaćina, ali predvođeni Andradeom koji je učestvovao u trijumfu 1930. i golgeterom Skijafinom pretendovali su na učešće u završnoj predstavi. Na kraju je i došlo do velikog finalnog obračuna “karioka” i Urugvaja.
U 47. minutu desno krilo Frijaka je nagovestio uspeh Brazila, a prepuna “Marakana” je proključala. Međutim, u 67. minutu Skijafino je izjednačio na 1:1.
A, desetak minuta pre završetka – šok! Čigija je prohujao po desnoj strani, utrčao u šesnaesterac i “iz prve” šutirao. Pogodio je levi donji ugao gola. Na prepunoj “Marakani” čula se jedino radost novih svetskih šampiona – Urugvajaca.
Zlatna statua od 3,8 kg
Francuski skulptor Abel Lefle dizajnirao je prvi trofej namenjen osvajaču titule prvaka sveta. Zlatna statua bila je teška 3,8 kg, a visoka 35 cm. Još 1930. odlučeno je da ona pređe u trajno vlasništvo tima koji prvi tri puta osvoji titulu šampiona, pa je od 1970. bila u vitrinama Brazilaca dok nije ukradena.
