Od 20. novembra do 18. decembra u Kataru se održava 22. svetsko prvenstvo u fudbalu. Naša zemlja, pod imenima SFRJ, SRJ, SCG i Srbija, učestvovala je na svetskim smotrama ukupno 11 puta. Bili smo na premijernom Mundijalu u Montevideu 1930, kad smo i ostvarili najveći uspeh – treće mesto. Na narednih 10 turnira (zaključno sa Rusijom 2018) postizali smo promenljive rezultate, bilo je mnogo razočaranja, afera, problema… Ipak, najveće bi zavladalo kada se ne plasiramo na Mundijal. Popularnije i gledanije nego Olimpijske igre, SP u fudbalu je najvažniji sportski događaj na svetu. “Orlovi” će u Kataru pokušati da proslave srpsko ime i naciju učine ponosnom, a “Vesti” donose pregled dosadašnjih učešća naših reprezentativnih selekcija na završnim turnirima.
Svetsko prvenstvo 2010. bilo je prvo na kome smo se pojavili kao Srbija. Nismo uspeli da se plasiramo na EP 2008, ponovo ispoljivši iste slabosti u kvalifikacijama. Ideja tadašnjeg predsednika FSS Zvezdana Terzića da na čelo stručnog štaba reprezentacije postavi Španca Havijera Klementea naišla je na podeljena mišljenja. “Mali Napoleon” se nije najbolje snašao kao prvi selektor nezavisne Srbije, pa “orlovi” ponovo nisu otišli na EP, a evropske smotre ostale su nedostižne za našu reprezentaciju do dan-danas. Klementea je zamenio Miroslav Đukić, ali ni on se nije dugo zadržao na selektorskom mestu. Vodio je “šarenu” reprezentaciju na OI, gde smo se loše proveli, a po povratku iz Pekinga sačekao ga je otkaz. Tomislav Karadžić, koji je u međuvremenu zamenio Terzića na mestu čelnog čoveka FSS, odlučio se da Đukića smeni, iako Šapčanin nije sedeo na klupi Srbije ni na jednoj utakmici u kvalifikacijama za SP 2010. Ali, ovu odluku niko nije dovodio u pitanje, jer je selektor postao Radomir Antić!
Prvi u grupi
Popularni Antara u to vreme je važio za najveće srpsko trenersko ime. Ovaj Užičanin je posebno dubok trag ostavio u madridskom Atletiku, kojeg je 1996. doveo do titule prvaka Španije, prekinuvši dominaciju “večitih” – Reala i Barselone. Dugo je srpska javnost priželjkivala Antića na selektorskom mestu i dočekala ga je na početku jeseni 2008. Bili smo sigurni da je on najbolje moguće rešenje na tom mestu i dobio je nepodeljenu podršku javnosti, a to je nešto što je često nedostajalo prethodnim selektorima. Antić je dobio dobru grupu fudbalera, ali trebalo je od njih napraviti tim i odvesti Srbiju na prvo samostalno SP. U velikoj euforiji odigrali smo kvalifikacije za Južnu Afriku 2010. Grupa nije bila laka, ali od prvog meča sa Francuzima u Parizu videlo se da Srbija misli ozbiljno iako smo poraženi od moćnih trikolora (2:1). Usledile su pobede u ključnim utakmicama protiv Austrije i Rumunije u gostima, pa smo mogli polako da počnemo da pakujemo kofere. Do kraja kvalifikacija uspeli smo da sačuvamo prvo mesto u grupi. Plasman je zapečaćen nezaboravnom pobedom protiv Rumuna (5:0) na prepunoj “Marakani”, bila je to euforija kakva se ne pamti kad je u pitanju nacionalni fudbalski tim. Bili smo sigurni da imamo adute za velike stvari na SP.
Kuzmanovićev “rukomet”
Kladionice su verovale “orlovima”. Bili smo rangirani na 11. mestu među favoritima, dobre igre iz kvalifikacija nisu ostale neprimećene. Dobili smo “prolaznu” grupu u kojoj su bili naši stari poznanici Nemci, zatim Gana, koju je predvodio Srbin Milovan Rajevac i Australija, po mišljenju svih autsajder grupe. Ali autsajder koji je nam je opasno zapržio čorbu u poslednjem meču.
Tradiciju da kilavo ulazimo na velika takmičenja i da prvu utakmicu odigramo slabo nismo izneverili ni u Pretoriji protiv Gane. Ubeđeni da smo kvalitetnija ekipa i da ćemo protiv Nemaca rešavati pitanje pobednika grupe, ušli smo s puno samopouzdanja i vere da će Afrikanci biti samo “predjelo”. Ali, ne lezi vraže, odigrali smo slabu utakmicu, bili bezopasni, a kako se meč bližio kraju, Gana je bivala sve opasnija. Meč bi se verovatno završio bez pobednika i golova, da Zdravko Kuzmanović nije neobjašnjivo “zaplivao” kroz naš kazneni prostor i jednu loptu koja je bila upućena “jako i nikome” zakačio rukom. Neshvatljivo “mahanje” rukama naših reprezentativaca u šesnaestercu nas dugo prati, i pre i posle, a ta loša tradicija nije bila izneverena ni u Južnoj Africi. Asamoa Gijan je bio precizan sa bele tačke, tako da smo startovali porazom (0:1).
Lane presudio
Kako to obično biva, euforiju lako zameni depresija, pa smo posle poraza od Gane bili “otpisani” i nismo mnogo očekivali od duela protiv Nemačke. Nije to bila najbolja selekcija “pancera” u njihovoj istoriji, ali selektor Joakim Lev imao je mladu i poletnu ekipu na raspolaganju, koja će četiri godine kasnije u Brazilu pokoriti planetu. Ali, kao što naši fudbaleri znaju negativno da nas iznenade, u Port Elizabetu tog 18. juna 2010. smo videli jednu drugačiju Srbiju. Hrabru, odlučnu, borbenu… onakvu kakva nije bila četiri dana ranije protiv Gane. Srbija je taktički izvanredno igrala. Posebno su naši bili dominantni u srednjem redu, gde je Miloš Ninković zamenio Nenada Milijaša, što nam je donelo sigurniju pas igru. Nemačka nije uspela da pokaže ni delić onoga što je demonstrirala u prvom kolu protiv Australije. Za to su zaslužni naši reprezentativci, koji su odličnim postavljanjem i pravovremenim istrčavanjima sprečavali svaki ozbiljniji napad. Igrao se 38. minut kada je Lane Jovanović pogodio mrežu Manuela Nojera. Važni detalji bili su i crveni karton za Miroslava Klosea u 37, odnosno odbranjen penal Vladimira Stojkovića Lukasu Podolskom u 60. minutu.
Svađa zbog novca
Kao što se to često dešava, po pravilu nas pre odlaska na veliko takmičenje zadesi neki skandal. Tako je bilo i pred Južnu Afriku. Tomislav Karadžić i Radomir Antić sporečkali su se oko novog ugovora za selektora, koji je tražio, po rečima Karadžića, previše novca. Antić je dobio to što je tražio, ali odnosi su poremećeni.
Srbija slavila posle Nemačke
Narod u Srbiji znao je da proslavi pobedu nad “pancerima”. Slavilo se kao da su “orlovi” postali prvaci sveta. Sve je, jednostavno, stalo. Ulice su bile pune automobila iz kojih su se vijorile srpske zastave, kafići su bili puni, svi su bili napolju i slavili. Nemačka je pala posle 38 godina! Koliko je ovaj trijumf bio veliki govori i jedan video-snimak sa zvaničnog Jutjub kanala FIFA, koja je dan kada je ona ostvarena proglasila “najpoznatijim danom u istoriji srpskog fudbala”.
