Od 20. novembra do 18. decembra u Kataru se održava 22. Svetsko prvenstvo u fudbalu. Naša zemlja, pod imenima SFRJ, SRJ, SCG i Srbija, učestvovala je na svetskim smotrama ukupno 11 puta. Bili smo na premijernom Mundijalu u Montevideu 1930, kada smo i ostvarili najveći uspeh – treće mesto. Na narednih deset turnira (zaključno sa Rusijom 2018) postizali smo promenljive rezultate, bilo je mnogo razočarenja, afera, problema… Ipak, najveće bi zavladalo kada se ne plasiramo na Mundijal. Popularnije i gledanije nego Olimpijske igre, SP u fudbalu je najvažniji sportski događaj na svetu. “Orlovi” će u Kataru pokušati da proslave srpsko ime i naciju učine ponosnom, a “Vesti” donose pregled dosadašnjih učešća naših reprezentativnih selekcija na završnim turnirima.
Državna zajednica Srbija i Crne Gora prestala je da postoji, 21. maja 2006. Građani “manjeg oka u glavi” na referendumu su izglasali nezavisnost. Oko 2.000 glasova je napravilo prevagu i 3. juna, sedam dana pre početka Mundijala u Nemačkoj, Crna Gora je zvanično proglasila samostalnost. Faktički, na SP u Nemačkoj se pojavila reprezentacija zemlje koja više ne postoji.
Posle dva neuspešna kvalifikaciona ciklusa (za EP 2002. i SP 2004) SiCG je odigrala fantastične kvalifikacije za Nemačku 2006. Posebno je za pamćenje bila defanzivna linija naše reprezentacije. U deset kvalifikacionih mečeva primili smo samo jedan gol (protiv Španije u Madridu). Poslednja linija Srbije i Crne Gore, ispred Dragoslava Jevrića, u sastavu Goran Gavrančić, Nemanja Vidić, Mladen Krstajić, Ivica Dragutinović dobila je nadimak “famozna četvorka” i bila naš glavni adut. Nismo imali velike majstore u timu, niti smo bili napadački orijentisani, ali smo dobrom odbranom dolazili do bodova. Završili smo prvi u grupi ispred Španije, a plasman na završni turnir obezbeđen je u čuvenom meču protiv BiH 12. oktobra 2005. na “Marakani”. Mateja Kežman je bio jedini strelac za SiCG i državna zajednica je otišla na Mundijal.
Slom protiv Argentinaca
U Nemačkoj 2006, Srbija i Crna Gora je bila ponižena kada više nije ni postojala, ostavši poslednja uspomena na bivšu državu. Holandija je bila prvi protivnik izabranika Ilije Petkovića. To je bilo treći uzastopni put da se naši fudbaleri sastaju sa Holanđanima na velikim takmičenjima – 1998. su u osmini finala izbacili Jugoslaviju sa SP, a dve godine kasnije ih u Roterdamu ponizili sa 6:1, u četvrtfinalu EP 2000.
Meč u Lajpcigu je rešio mlađani Arjen Roben pogotkom iz kontranapada, pretrčavši naše defanzivce Krstajića i Gavrančića.
U Gelzenkirhenu, Srbija i Crna Gora je morala da se “vadi” protiv Argentine. Bila je to nemoguća misija. Rivali: Huan Roman Rikelme, Ernan Krespo, Havijer Saviola, Karlos Tevez. I tinejdž zvezda Leo Mesi, koji je igrao svoje prvo veliko takmičenje u dresu “gaučosa”. Potop je bio nagovešten već u šestom minutu, kada je Maksi Rodrigez iskoristio “krater” između desnog beka i desnog štopera da utrči u prazan prostor i lako savlada Dragoslava Jevrića. Naredni gol ostaće zabeležen do današnjih dana, pošto je Esteban Kambijaso povisio na 2:0 posle niza od 24 dodavanja argentinskih igrača. Nedostatak discipline među Srbima i Crnogorcima bio je evidentan u 65. minutu, kada je Mateja Kežman okončao svoj očajan boravak na Mundijalu, ali i celokupnu reprezentativnu karijeru svojim oštrim startom sa dve noge. Direktan crveni karton bio je očekivana kazna.
Krespo je na asistenciju Mesija lako smestio loptu u mrežu. “Petarda” je pukla kada je Karlos Tevez nasamario dvojicu igrača i izašao jedan na jedan sa golmanom. Konačnih 6:0 u 88. minutu postavio je Mesi, svojim prvim pogotkom na SP. I, to je bio kraj. Srbija i Crna Gora je mogla da pakuje kofere. Put je vodio u Beograd, ali prethodno je trebalo odraditi poslednji meč u grupi, protiv Obale Slonovače u Minhenu. Bila je to poslednja utakmica u kratkoj, trogodišnjoj istoriji državne zajednice.
Poraz za kraj
Meč protiv afričke selekcije bila je prilika da se u istoriju ode na drugačiji i lepši način. Da poslednje što ikada budemo videli od Srbije i Crne Gore bude pobeda, makar i nemala takmičarsku vrednost. Plavi su pred početak duela na Alijanc areni stajali mirno ispod jugoslovenske trobojke dok se po poslednji put intonirala “Hej Sloveni”. I u prvih pola sata su bili na dobrom putu. Duga lopta Dejana Stankovića sa desnog boka izazvala je nesigurnost u odbrani afričke selekcije, pa je Nikola Žigić ostao sam sa loptom u nogama i praznim golom. Lako je “poentirao” za vođstvo naših 1:0. Već u 20. minutu bilo je 2:0 – još jedna lopta iz dubine je dovela do panike u odbrani Obale Slonovače i potom stiže do Saše Ilića. Ovaj sebi brzo stvara prostor i sa šest metara smešta loptu u mrežu protivnika. Tog trenutka reprezentacija se “ugasila”. Milan Dudić neobjašnjivo pravi penal u stilu rukometnog igrača, te Aruna Dindan sa bele tačke smanjuje na 2:1. U 67. minutu isti igrač uspeva da izjednači, da bi ponovo Dudić skrivio penal u završnici utakmice. Ovoga puta Bonaventur Kalu smešta loptu u mrežu za konačnih: Obala Slonovače – SCG 3:2.
Završavamo Mundijal kao poslednjeplasirana selekcija u ukupnom plasmanu. Nismo osvojili nijedan bod, gol razlika 2:10. Prvaci sveta po četvrti put postali su Italijani, u finalu su savladali Francuze boljim izvođenjem jedanaesteraca.
Kreće Srbija
Srbija i Crna Gora je mrtva, živela Srbija! Posle SP dve republike nastavljaju samostalan život, Srbija se odrekla i jugoslovenskog vizuelnog identiteta. Više nismo bili plavi, postajemo crveni, uz nov nadimak – “orlovi”. Krećemo u novu priču, Srbija će prvi put igrati samostalno.
Dušan Petković
Po tradiciji, ni pred Nemačku 2006. nije moglo bez afera. Ovaj put, za lošu atmosferu pobrinuo se selektor Ilija Petković, odlukom da na Mundijal “ničim izazvan” povede svog sina Dušana, fudbalera krajnje sumnjivog kvaliteta. Ova odluka selektora dočekana je na nož od strane fudbalske javnosti i novinara, koji su bili surovi prema selektoru. Na kraju, Petković Junior ipak nije video Nemačku, u poslednji čas se odustalo od njegovog odlaska na SP, ali bilo je kasno za zamenu, pa je SiCG na Mundijal otišla sa samo 21 fudbalerom.
