Od 20. novembra do 18. decembra u Kataru se održava 22. svetsko prvenstvo u fudbalu. Naša zemlja, pod imenima SFRJ, SRJ, SCG i Srbija, učestvovala je na svetskim smotrama ukupno 11 puta. Bili smo na premijernom Mundijalu u Montevideu 1930, kada smo i ostvarili najveći uspeh – treće mesto. Na narednih deset turnira (zaključno sa Rusijom 2018) postizali smo promenljive rezultate, bilo je mnogo razočarenja, afera, problema… Ipak, najveće bi zavladalo kada se ne plasiramo na Mundijal. Popularnije i gledanije nego Olimpijske igre, SP u fudbalu je najvažniji sportski događaj na svetu. “Orlovi” će u Kataru pokušati da proslave srpsko ime i naciju učine ponosnom, a “Vesti” donose pregled dosadašnjih učešća naših reprezentativnih selekcija na završnim turnirima.
Posle sjajnih partija i odličnog rezultata u Italiji 1990, jugoslovenska javnost je sa nestrpljenjem iščekivala sledeći kvalifikacioni ciklus za EP.
“Čileanci” su tek trebali da dostignu vrhunac, da postignu nešto veliko, imali smo kvalitet za to. Iako je u zemlji sve mirisalo na krv, jugoslovenski fudbaleri su sjajno odradili kvalifikacije za EP 1992. Osvojeno je prvo mesto u grupi ispred Danske i ostvaren plasman na završnicu u Švedskoj, gde smo mnogo očekivali. Crvena zvezda je 1991. postala šampion Evrope, konačno je jugoslovenski fudbal probio barijeru i osvojio “nešto”. Na krilima tog uspeha nadali smo se da slede novi… Nije se desilo, u Jugoslaviji je počeo građanski rat. Iz Švedske naši fudbaleri su vraćeni, bolje reći oterani. Umesto njih na EP se pojavila Danska. I, osvojila titulu! Usledile su sankcije “krnjoj” Jugoslaviji, koje su uključivale i sport. Naših sportista na međunarodnoj sceni nije bilo pune tri godine, ekipni sportovi imali su potpunu blokadu. Naši najbolji fudbaleri “trošili” su najbolje godine igrajući samo za velike klubove. Piksi, Dejo, Mijat, Jugović, Siniša… možemo samo da nagađamo šta bi postigli u dresu sa “najdražim grbom” na EP 1992. i 1996. u Engleskoj, kao i na SP u Americi 1994.
Preko Španaca i Čeha do SP
Grupa je bila vrlo teška. Bili su tu uvek jaki Španci, zatim finalisti upravo završenog EP, Česi, i autsajderi Slovaci, Maltežani i Farani. Ipak, pokazali smo da odsustvovanje sa velike scene nije ostavilo dubljeg traga na naš državni tim. Uspeli smo da završimo na drugom mestu i tako se plasiramo u baraž. Španci su tada, jednostavno, bili jači i pobedom u Valensiji (2:0) su obezbedili prvo mesto. Mi smo naše ključne utakmice imali sa Česima. U Beogradu smo pobedili 1:0, pogotkom Mijatovića. U revanšu, u Pragu, vrlo teška utakmicu, u kojoj je rezultat bio 1:1 sve do poslednjeg minuta, kada je Milošević iskoristio centaršut Drulovića i postigao gol koji je doneo trijumf “plavima”, a definitivno izbacio Čehe iz igre. Iako je takmičenje u kvalifikacijama bilo gotovo, posao nije bio do kraja urađen. Ostala su još dva baraž-duela, i to – sa Mađarskom.
Bili smo vrlo zadovoljni rivalom kojeg smo dobili, i pokazalo se u tom dvomeču da smo imali pravo. Jugoslavija je u prvom susretu, u Budimpešti, prosto razbila nekadašnju velesilu evropskog fudbala, čak sa 7:1. Iako protivnik nije bio na nivou, to ne umanjuje sjajnu partiju koju je naš tim tada pružio. Već u 26. minutu vodili smo sa 4:0, i moglo se slobodno reći da smo se već posle prvih pola sata prvog meča plasirali u Francusku. Strelci u Budimpešti bili su Brnović, Đukić, Savićević, Mijatović tri i Savo Milošević. U revanšu, na prepunoj “Marakani”, odigrali smo još jednu rutinsku utakmicu, ovog puta rezultat je bio 5:0. Strelci su bili Milošević i Mijatović, čak četiri puta. Jugoslavija je ponovo išla na Mundijal!
Loše od starta
Posle solidnih igara u kvalifikacijama i potpunog demoliranja Mađara u baražu, ponovo smo ispratili reprezentaciju sa ogromnim ambicijama. Imali smo solidnu grupu, sa Nemačkom, Iranom i SAD, ali smo pre svega imali odličan tim, sa velikim brojem iskusnih fudbalera, poniklih još u staroj Jugoslaviji, od kojih su neki bili zvezde i u značajnim evropskim klubovima, čak i u svetskim relacijama.
Prvi meč u grupi protiv Irana, 14. juna u Sent-Etjenu odigrali smo loše. Iranci su se dobro branili, mi smo opsedali njihov gol, ali nismo imali rešenje za probijanje bunkera, sve do 75. minuta, kada je proradila levica Siniše Mihajlovića. Bio je to slobodan udarac malo izvan šesnaesterca Iranaca, Siniša je uputio topovski udarac pored zida u ugao, i na taj način doneo bitnu startnu pobedu – 1:0.
Sastav SRJ u Francuskoj
Selektor Slobodan Santrač je u Francusku vodio sledeće igrače (po brojevima): 1. Ivica Kralj (Partizan), 2. Zoran Mirković (Atalanta), 3. Goran Đorović (Selta), 4. Slaviša Jokanović (Tenerife), 5. Miroslav Đukić (Valensija), 6. Branko Brnović (Espanjol), 7. Vladimir Jugović (Lacio), 8. Dejan Savićević (Milan), 9. Predrag Mijatović (Real Madrid), 10. kapiten Dragan Stojković (Nagoja), 11. Siniša Mihajlović (Sampdorija), 12. Dragoje Leković (Sporting Hihon), 13. Slobodan Komljenović (Duizburg), 14. Niša Saveljić (Bordo), 15. Ljubinko Drulović (Porto), 16. Željko Petrović (Urava), 17. Savo Milošević (Aston Vila), 18. Dejan Govedarica (Leće), 19. Miroslav Stević (Minhen 1860), 20. Dejan Stanković (C.zvezda), 21. Perica Ognjenović (C.zvezda), 22. Darko Kovačević (Real Sosijedad).
Sportske sankcije ukinute 1994.
Sportske sankcije su ukinute krajem 1994, ali to je bilo kasno da bi smo se uključili u kvalifikacije za EP 1996, tako da smo morali da čekamo još jedan ciklus. Najzad, krajem 1995. obavljen je žreb za kvalifikacije za Francuku 1998, u kojem je bila i SRJ. Vratili smo se…
Favoriti iz senke
Jugoslovenska reprezentacija je u Francuskoj 1998. dočekana kao jedan od favorita “iz senke” za najviši plasman na SP. Pokriće za takvu ocenu davala su imena Predraga Mijatovića, Siniše Mihajlovića, Dejana Savićevića, Piksija Stojkovića, Vladimira Jugovića i ostalih vedeta, članova velikih evropskih timova, dokazanih fudbalskih veličina. Ipak, utisak je da je nedostajala struka. Slobodan Santrač je nekada bio rasan golgeter, ali bez trenerskog iskustva.
