Od 20. novembra do 18. decembra u Kataru se održava 22. Svetsko prvenstvo u fudbalu. Naša zemlja, pod imenima SFRJ, SRJ, SCG i Srbija, učestvovala je na svetskim smotrama ukupno 11 puta. Bili smo na premijernom Mundijalu u Montevideu 1930, kada smo i ostvarili najveći uspeh – treće mesto. Na narednih deset turnira (zaključno sa Rusijom 2018) postizali smo promenljive rezultate, bilo je mnogo razočarenja, afera, problema… Ipak, najveće bi zavladalo kada se ne plasiramo na Mundijal. Popularnije i gledanije nego Olimpijske igre, SP u fudbalu je najvažniji sportski događaj na svetu. “Orlovi” će u Kataru pokušati da proslave srpsko ime i naciju učine ponosnom, a “Vesti” donose pregled dosadašnjih učešća naših reprezentativnih selekcija na završnim turnirima.
U osmini finala na red su došli Španci, veliki dužnici Jugoslavije još od SP 1982. i sramnog penala koji im je poklonio danski sudija Sorensen. Utakmica se polako bližila kraju, igrao se 78. minut kada je sjajan centaršut Zlatka Vujovića sa leve strane Katanec prosledio do Dragana Stojkovića. Piksi je na drugoj stativi nezaboravnim “lažnjakom” izbacio iz igre golmana Zubizaretu i još jednog španskog igrača, a zatim lako zatresao mrežu “crvene furije”. Međutim, samo pet minuta kasnije, iskusni Salinas koristi trenutak dekoncentracije u poslednjoj liniji plavih i izjednačuje.
Na terenu stadiona Bentegodi u Veroni temperatura je iznosila gotovo 40 stepeni, ali to nije mnogo smetalo fudbalerima. Vodila se bespoštedna borba koju je u korist Jugoslavije rešio Stojković, svojim drugim golom. Slobodan udarac sa 18 metara izveo je manirom istinskog majstora, takozvanim suvim listom je prebacio živi zid i Zubizareta je tu bio potpuno nemoćan. Bio je to dan kada je cela Jugoslavija slavila i nadala se da plavi mogu do kraja.
“Drži je, Dejo, ti to znaš, kao da si u Podgorici”, uzviknuo je legendarni komentator Milorad Đurković u finišu utakmice, dok je Savićević čuvao loptu i čekao da vreme istekne.
Nesrećni penali
Ohrabreni pobedom od 2:1 naši su sa mnogo optimizma ušli u četvrtfinalni okršaj sa vladajućim svetskim prvakom Argentinom, predvođenom jednim od najboljih fudbalera svih vremena Maradonom. Činilo se, ipak, da Jugoslavija nije bez šansi. “Gaučosi” u Italiji nisu ostavili spektakularan utisak. Bili su neubedljivi u grupi, a do četvrtfinala su se “prošercovali” posle nezaslužene pobede nad Brazilom u osmini finala. Ali, planovi selektora Osima poremećeni su već u 30. minutu kada je Refik Šabanadžović, striktni čuvar Dijega Maradone, morao u svlačionicu zbog dva žuta kartona. Utisak je da je Šabanadžović prestrogo isključen i da je to bio poklon prvacima sveta. I sa igračem manje, Jugoslavija je odigrala ravnopravnu utakmicu, u kojoj šansi za gol nije bilo mnogo. Najveću je propustio Dejan Savićević u samom finišu drugog produžetka, kada je nesmetano šutirao sa desetak metara. Lopta je fijuknula preko prečke.
Dva sata fudbala na stadionu u Firenci nisu donela pobednika pa se pristupilo izvođenju jedanaesteraca. Obračun je počeo pogotkom Serizuele i Stojkovićevim udarcem u prečku, ali je taj promašaj u trećoj seriji kompenzovao golman Tomislav Ivković, odbranivši penal velikom Maradoni.
Pošto su precizni bili Prosinečki i Savićević, rezultat je bio 2:2, a kada je u četvrtoj seriji šut Trolja završio na stativi, plavima se ukazala kolosalna šansa. Međutim, argentinski golman Gojkoečea zaustavio je mlake šuteve Brnovića i Hadžibegića, Dezoti je bio siguran i “gaučosi” su otišli među četiri najbolje ekipe sveta pobedom od 3:2.
Argentina je u polufinalu savladala Italiju, takođe posle boljeg izvođenja jedanaesteraca, a onda je u finalu poražena od Nemačke rezultatom 1:0.
Nemcima titula
Infastruktura i stadioni u Italiji, kao i celokupan ambijent, bili su na visokom nivou, prikazan fudbal je bio na veoma niskom nivou. Dominirala je strategija po kojoj je važnije bilo ne primiti gol nego postići ga. Veliki broj mečeva u nokaut fazi rešen je izvođenjem jedanaesteraca, a prosek golova od 2,21 po utakmici ubedljivo je najniži u istoriji SP. Pored toga, sudije su podelile 16 crvenih kartona, što je više nego u Španiji 1982. i Meksiku 1986. zajedno. I finalni susret ostaće upamćen po “igri bez igre” u kojoj su reprezentativci SR Nemačke čekali grešku desetkovanih Argentinaca i dočekali je u 83. minutu, kada je Andreas Breme postigao jedini gol na utakmici, iz sumnjivog jedanaesterca.
Spisak igrača Jugoslavije koji su otputovali u Italiju:
Tomislav Ivković (Sporting), Fahrudin Omerović (Partizan), Dragoje Leković (Budućnost), Vujadin Stanojković (Partizan), Predrag Spasić (Partizan), Zoran Vulić (Maljorka), Faruk Hadžibegić (Sošo), Davor Jozić (Ćezena), Dragoljub Brnović (Mec), Andrej Panadić (Dinamo), Srećko Katanec (Sampdorija), Elvir Baljić (Sion), Refik Šabanadžović (Crvena zvezda), Robert Jarni (Hajduk), Dejan Savićević (Crvena zvezda), Robert Prosinečki (Crvena zvezda), Safet Sušić (PSŽ), Darko Pančev (Crvena zvezda), Dragan Stojković (Crvena zvezda), Zlatko Vujović (PSG), Alen Bokšić (Hajduk), Davor Šuker (Dinamo). Selektor: Ivica Osim.
Piksijevo remek-delo
Prvi gol koji je Dragan Stojković postigao protiv Španaca, po mišljenju mnogih, do danas ostao je jedan od najlepših koje je naša reprezentacija postigla na velikim takmičenjima.
– Trčim ka šesnaestercu Španije i već vidim sebe kako se radujem. Samo molim Boga da Zlatko Vujović prebaci Sančiza i da lopta dođe do mene. Kada je krenula da pada, nisam nijednog trenutka imao dilemu. Njih milion bi šutnulo iz prve. Ja sam zalomio, Vaskez je otišao po burek, a ostalo… Ostalo je istorija – govorio je Stojković, sećajući se nezaboravnog pogotka “furiji”.
