Od 20. novembra do 18. decembra u Kataru se održava 22. Svetsko prvenstvo u fudbalu. Naša zemlja, pod imenima SFRJ, SRJ, SCG i Srbija, učestvovala je na svetskim smotrama ukupno 11 puta. Bili smo na premijernom Mundijalu u Montevideu 1930, kada smo i ostvarili najveći uspeh – treće mesto. Na narednih deset turnira (zaključno sa Rusijom 2018) postizali smo promenljive rezultate, bilo je mnogo razočarenja, afera, problema… Ipak, najveće bi zavladalo kada se ne plasiramo na Mundijal. Popularnije i gledanije nego Olimpijske igre, SP u fudbalu je najvažniji sportski događaj na svetu. “Orlovi” će u Kataru pokušati da proslave srpsko ime i naciju učine ponosnom, a “Vesti” donose pregled dosadašnjih učešća naših reprezentativnih selekcija na završnim turnirima.
Svetsko prvenstvo u Italiji 1990. predstavlja svojevrstan poslednji ples fudbalske reprezentacije bivše Jugoslavije.
Na poslednjem velikom takmičenju pred ratni sukob i raspad države, reprezentacija SFRJ je u Italiji ostvarila najbolji rezultat još od Mundijala u Čileu 1962. Prečka Dragana Stojkovića, smušenost Dragoljuba Brnovića i Faruka Hadžibegića prilikom penal-ruleta sa Argentinom, bili su prepreka plavima na putu do polufinala. Nije malo onih koji smatraju da je nesuđena titula prvaka sveta mogla da utiče na sudbinu zemlje koja je nestala u krvavom građanskom ratu. Tadašnji nacionalni tim su činili fudbaleri iz svih šest jugoslovenskih republika. Među njima je živeo duh bratstva i jedinstva i nije bilo nikakvih trzavica. Bio je to sastav koji je, u to vreme, spadao među najbolje na svetu, ali iznad svega tim koji je branio boje države koja umire.
Ekipu je u Italiji predvodio Ivica Osim, Štraus sa Grbavice.
Mučna uvertira
Nije, ipak, baš na fudbalskim terenima sve bilo drugačije u odnosu na situaciju u Jugoslaviji. Nedugo pre nego što će Jugoslavija otputovati na SP, 13. maja 1990. u Zagrebu je po mnogima “umro jugoslovenski fudbal”. Tog dana na programu je bio meč Dinamo – Crvena zvezda. Međutim, umesto da se odigra derbi dva člana velike četvorke, desilo se nešto neočekivano, ali izgleda dobro isplanirano. Utakmica praktično nije ni počela, a krenuli su neredi. Navijači su upali na teren, noseći drvene palice i bacajući kamenje. Malobrojna policija je uspela da spreči teže posledice. Mrtvih, srećom, nije bilo. Taj događaj će ostati zapamćen i po nesportskom gestu Zvonimira Bobana. On je s leđa napao jednog policajca udarivši ga nogom u glavu, zbog čega je zaradio jednogodišnju suspenziju koja mu je kasnije skraćena na šest meseci intervencijom Miljana Miljanića.
Samo dvadesetak dana kasnije, 3. juna 1990, Jugoslavija je imala pripremni duel protiv Holandije na istom tom Maksimiru. Jugosloveni su izgubili 2:0, ali rezultat nije toliko bio bitan. Susret će biti upamćen po reakciji publike na intoniranje himne Jugoslavije, koja je izviždana, dok je himna Holanđana dočekana sa uvažavanjem, kako dolikuje. Posle toga je kapiten plavih Faruk Hadžibegić saigračima rekao: “Igra nas 11 protiv 20.000.”
Gledajući samo sa fudbalske strane, pozitivnoj klimi pred odlazak u Italiju svakako je mnogo doprinela titula svetskog prvaka u omladinskoj konkurenciji, koju su 1987. u Čileu osvojili Robert Prosinečki, Zvonimir Boban, Davor Šuker, Predrag Mijatović, Robert Jarni… Neki od njih našli su se na Osimovom konačnom spisku za SP u Italiji. Opšti utisak je bio da Jugoslavija ima odličan tim i da na SP putuje u ulozi pritajenog favorita.
Loš start, pa pobede…
Na startu SP Jugoslavija je doživela katastrofu. Budući prvaci sveta, fudbaleri Nemačke, na milanskom San Siru su deklasirali plave sa 4:1 (strelac za nas Davor Jozić). I, kako to obično biva, mediji su se obrušili na čitavu reprezentaciju, a naročito na stručni štab. U nekim dnevnim listovima na sva zvona je objavljeno da su Osim i njegovi saradnici posle poraza “stukli” ni manje ni više nego 11 flaša viskija! Na sreću, ni očajna premijera ni pokušaji kvarenja atmosfere nisu narušili moral unutar tima i plavi su u sledećem meču pobedili Kolumbiju sa 1:0, sjajnim golom iz voleja Davora Jozića (Hadžibegić uz to promašio penal), a protiv debitanata na SP Ujedinjenih Arapskih Emirata, priredili su malu egzibiciju. Trijumfu od 4:1 sa dva precizna hica je doprineo Darko Pančev, dok su Robert Prosinečki i Safet Sušić dali po jedan.
Superiorni u kvalifikacijama
Jugoslavija se na SP plasirala kao prva evropska selekcija. Osimova četa je bila dominantna u kvalifikacionoj Grupi 5, u kojoj je osvojila ubedljivo prvo mesto ispred Škotske i Francuske. Posle dva razočarenja i neuspeha u kvalifikacijama za SP 1986. EP 1988, Jugosloveni su u ovom ciklusu bili maksimalno odgovorni i borbeni. Posebno je upečatljiv bio prvi trijumf plavih u kvalifikacijama protiv Francuza (3:2). “Trikolori”, koje je kao selektor predvodio Mišel Platini, gostovali su na stadionu JNA 19. novembra 1988. Iste večeri u Beogradu je održan čuveni Miting na Ušću. Jugosloveni su na terenu slavili, a politička previranja nagoveštavala su velike promene koje će uslediti.
Osim pod pritiskom
Ivica Osim je bio veliki stručnjak, ali i težak čovek. Sa novinarima je bio u otvorenom ratu, zabranio im je ulazak u bazu reprezentacije, kasnio je na konferencije za štampu, odbijao intervjue, igračima savetovao da ne razgovaraju sa novinarima.
Pisalo se i pričalo o sukobima unutar ekipe, o Arkanovom pritisku zbog Dejana Savićevića, o crnogorskom klanu; Savićević je Osima ranije javno prozivao i nazivao neznalicom, a posle Nemačke proglasio “za njega mrtvim”. Zameralo mu se poverenje u starije i zanemarivanje mlađih, nedostatak hrabrosti, govorilo se da gura igrače iz BiH, pogotovo iz njegovog Željezničara, pisalo se kako je javna tajna da su mu neki fudbaleri kupili stan na moru…
