Od 20. novembra do 18. decembra u Kataru se održava 22. Svetsko prvenstvo u fudbalu. Naša zemlja, pod imenima SFRJ, SRJ, SCG i Srbija, učestvovala je na svetskim smotrama ukupno 11 puta. Bili smo na premijernom Mundijalu u Montevideu 1930, kada smo i ostvarili najveći uspeh – treće mesto. Na narednih deset turnira (zaključno sa Rusijom 2018) postizali smo promenljive rezultate, bilo je mnogo razočarenja, afera, problema… Ipak, najveće bi zavladalo kada se ne plasiramo na Mundijal. Popularnije i gledanije nego Olimpijske igre, SP u fudbalu je najvažniji sportski događaj na svetu. “Orlovi” će u Kataru pokušati da proslave srpsko ime i naciju učine ponosnom, a “Vesti” donose pregled dosadašnjih učešća naših reprezentativnih selekcija na završnim turnirima.
Svetska fudbalska federacija (FIFA) osnovana je 1904. i trebalo su joj pune 24 godine da smogne dovoljno snage i uticaja da donese odluku o organizovanju Svetskog prvenstva. Do tada, reprezentativna takmičenja su bila održavana u sklopu Olimpijskih igara, čiji je fudbalski turnir 1914. FIFA priznala kao amatersko svetsko prvenstvo. Na Kongresu održanom u Amsterdamu u vreme održavanja Olimpijskih igara 1928, FIFA je konačno odlučila da se 1930. u njenoj organizaciji održi prvo Svetsko prvenstvo. Italija, Švedska, Holandija, Španija i Urugvaj ubrzo su se prijavili da budu domaćini. Godinu dana kasnije (18. maja 1929), na Kongresu FIFA u Barseloni za domaćina je određen Urugvaj, dvostruki pobednik olimpijskog turnira, koji je ujedno trebalo da obeleži i stogodišnjicu nezavisnosti.
Previranja u Ju fudbalu
Jugoslovenski nogometni savez odazvao se pozivu za učešće na Prvom svetskom prvenstvu. Ali, zbog nagomilanih problema (od novembra 1929. do februara 1930. bila je raspuštena i Skupština) i preseljenja njegovog sedišta iz Zagreba u Beograd, zagrebački i splitski funkcioneri zabranili su hrvatskim fudbalerima da brane boje reprezentacije Jugoslavije. Tako je savezni kapiten Boško Simonović sastavio tim od fudbalera samo iz srpskih klubova, plus Ivica Bek, koji je tada bio pečalbar u francuskom Setu. Bio je to ogroman hendikep za reprezentaciju, jer je npr. 1929. u utakmici protiv tadašnje Čehoslovačke u Pragu (3:4), selektor Ante Pandaković u ekipi imao golmana zagrebačkog Građanskog Maksimilijana Mihalčića, igrača Konkordije Danijela Premerla, hajdukovca Antuna Bonačića, a iz HAŠK-a Branka Kunsta, Vladimira Lajnerta i Icu Hitreca. Ti fudbaleri je trebalo da budu hrvatski “doprinos” reprezentaciji, ali ostali su nepokolebljivi u odluci da ne idu u Montevideo. Tih godina, jugoslovenskim fudbalom dominirali su hrvatski klubovi, Građanski i Hajduk, dok su beogradski BSK i SK Jugoslavija vodili velike gradske derbije, ali su na državnom nivou tih godina uglavnom zaostajali za Hrvatima. “Kuvalo” je i na političkom planu, posebno posle odluke Kralja Aleksandra da uvede šestojanuarsku diktaturu, 6. januara 1929. Na SP, je praktično, otišla selekcija Srbije (ili bolje reći Beograda).
Putešestvije do Urugvaja
Reprezentacija Jugoslavije se prvo suočila sa dugim i teškim putem – tri dana vozom do Marselja, zatim 16 dana poluteretnim brodom “Florida” do Rio de Žaneira. Konačno, 8. jula 1930, posle 22 dana putovanja, stigli su u Montevideo. Upravo su duga putovanja bila i najveći problem za evropske selekcije, pa se ka Urugvaju polazilo i po mesec dana ranije. Tako je Rumunija krenula brodom Konte Verde iz Đenove i pokupila Francusku, koja je krenula 21. juna. Zatim su se na isti brod u Barseloni ukrcali Belgijanci, dok su Jugosloveni kretali iz francuskog Marselja poštanskim brodom Florida. Usput su trebali da pokupe reprezentaciju Egipta, koja je prihvatila poziv Urugvaja i trebala da bude jedina afrička predstavnica. Ali, Egipćani su zakasnili na brod i ostali bez učešća u Urugvaju.
Strelac prvog pogotka na SP, Francuz Lusijen Loren, opisao je kako je izgledalo putovanje:
– Na brodu Konte Verde smo bili 15 dana. Osnovne fizičke i vežbe s loptom izvodili smo na palubi. Selektor ni jednom na putovanju nije progovorio u taktici. Naravno da tada nisam mogao da znam koliki značaj će imati taj gol. Nismo znali ni hoće li SP opstati. Kad smo se vratili kući, sećam se da je u novinama bio tek mali članak o mom golu. Fudbal je bio tek na svojim počecima.
Simonović na klupi
Sastav Kraljevine Jugoslavije u Montevideu – golman: Milovan Jakšić.
Odbrana: Milutin Ivković (kapiten), Dragoslav Mihajlović, Milorad Arsenijević, Momčilo Đokić, Dragutin Najdanović, Branislav Hrnjiček, Božidar Marković.
Sredina terena: Ljubiša Stefanović, Branislav Sekulić, Đorđe Vujadinović, Blagoje Marjanović.
Napadači: Teofilo Spasojević, Aleksandar Tirnanić, Ivica Bek.
Selektor: Boško Simonović.
Igranje po pozivu
Za učešće na Prvom svetskom prvenstvu FIFA nije organizovala kvalifikacije, već je poziv uputila svim članicama. Do roka za prijave, 28. februara 1930, učešće su potvrdili Argentina, Bolivija, Brazil, Čile, Paragvaj, Peru, Meksiko i SAD, ali se pozivu nije odazvala nijedna prekookeanska zemlja zbog velikih troškova i dugog putovanja, kao i zbog kampanje srednjoevropskih država protiv održavanja SP van Starog kontinenta. Tek kada je predsednik FIFA Žil Rime izdejstvovao da urugvajska vlada plati troškove putovanja reprezentacijama prekookeanskih zemalja, poziv su prihvatili Belgija, Francuska, Rumunija i Jugoslavija.
