Od 20. novembra do 18. decembra u Kataru se održava 22. Svetsko prvenstvo u fudbalu. Naša zemlja, pod imenima SFRJ, SRJ, SCG i Srbija, učestvovala je na svetskim smotrama ukupno 11 puta. Bili smo na premijernom Mundijalu u Montevideu 1930, kada smo i ostvarili najveći uspeh – treće mesto.
Na narednih deset turnira (zaključno sa Rusijom 2018) postizali smo promenljive rezultate, bilo je mnogo razočarenja, afera, problema… Ipak, najveće bi zavladalo kada se ne plasiramo na Mundijal. Popularnije i gledanije nego Olimpijske igre, SP u fudbalu je najvažniji sportski događaj na svetu. “Orlovi” će u Kataru pokušati da proslave srpsko ime i naciju učine ponosnom, a “Vesti” donose pregled dosadašnjih učešća naših reprezentativnih selekcija na završnim turnirima.
Reprezentacija Jugoslavije plasirala se na Svetsko prvenstvo u Švajcarskoj 1954. sa maksimalnim učinkom u kvalifikacijama. Plavi su se takmičili u Desetoj grupi, u kojoj su za rivale imali Izrael i Grčku. Interesantno, sve četiri utakmice naša selekcija je dobila identičnim rezultatom – 1:0. Žreb je svrstao Jugoslaviju u Grupu 1, gde su još bili Brazil, Francuska i Meksiko.
Protivnik na startu bili su trikolori, preko kojih su se plavi pet godina ranije domogli učešća na SP u Brazilu. Za Francusku je tada igrao Rajmon Kopa, 23-godišnji napadač i ikona svetskog fudbala. Pored golgeterskog talenta, poznat je i po tome što je pre početka fudbalske karijere radio kao rudar i na tom poslu, u jednoj nesreći, izgubio šaku desne ruke.
Remi sa Brazilom
Po ugledu na partije iz kvalifikacija, Jugoslavija je na stadionu La Ponte u Lozani slavila sa minimalnih 1:0, golom Miloša “plave čigre” Milutinovića. Tri dana kasnije odmerili smo snage sa Brazilcima, treći put uzastopno na prvenstvima sveta (1930. bilo je 2:1, 1950. – 0:2). Remi je i za jedne i za druge bio povoljan ishod, pa se meč upravo tako završio. Branko Zebec doveo je naš tim u vođstvo, a izjednačio je Didi i “karioke” su zauzele prvo mesto u grupi zahvaljujući boljoj gol-razlici.
Pauza između tog i četvrtfinalnog dvoboja protiv SR Nemačke protegla se na čak osam dana i to kao da je negativno uticalo na naše, koji su taj susret odigrali neočekivano anemično. Kao logična posledica došao je poraz od 0:2, u kom je mrežu Vladimira Beare autogolom već u devetom minutu načeo igrač koji je bio zadužen za odbranu njegovog gola – Ivan Horvat. Helmut Ran je pred kraj samo potvrdio plasman Nemaca u polufinale i ujedno poslao Jugoslovene kući.
Krah Puškaša i “lake konjice”
Peto SP u fudbalu poznato je po mnogim oborenim rekordima i naravno najvećem iznenađenju u finalima. Trijumf Zapadne Nemačke nad zlatnom mađarskom “lakom konjicom” posle 0:2 ušao je u anale, a mnogi ga smatraju i za najveću nepravdu u istoriji fudbala. Mađari su u Švajcarsku došli sa velikim timom (Puškaš, Kočiš, Cibor, Hidekuti, Grošič, Božik…), koji više od četiri godine nije izgubio nijednu utakmicu, tako da gotovo niko nije dovodio u pitanje njihov konačni trijumf. Pogotovo posle 17 pogodaka u prva dva susreta grupne faze i pobede nad Nemačkom od 8:3!
Finale je počelo prema očekivanjima i posle samo osam minuta Mađari su imali ogromnih 2:0. Tada je nebo preokrenulo tok finala. Počela je da pada jaka kiša, a voda i blato sputavali su noge mađarskim driblerima. Za samo 10 minuta “panceri” su vratili rezultatsku ravnotežu, a osam minuta pre kraja stigli i do pobedonosnog gola i titule. Danas to ne zvuči čudno, ali 1954. ovo je bilo ogromno iznenađenje. Svi su očekivali da do trona stigne “laka konjica”. Bila je to velika sportska nepravda. Posle četiri godine bez poraza, Mađari su prvi put izgubili kada je bilo najvažnije.
Mundijal 1954. je prvi na kojem je televizija direktno prenosila utakmice.
Plavi na SP 1954:
Golmani: Vladimir Beara, Branko Kralj.
Odbrana: Branko Stanković, Tomislav Crnković, Ivan Horvat, Vujadin Boškov, Miljan Zeković, Sima Milovanov, Bruno Belin.
Sredina: Zlatko Čajkovski, Stjepan Bobek, Lev Mantula, Ljubiša Spajić, Zlatko Papec, Rajko Mitić.
Napadači: Tihomir Ognjanov, Bernard Vukas, Branko Zebec, Miloš Milutinović, Dionizije Dvornić, Todor Veselinović, Aleksandar Petaković.
Na ovom Mundijalu prvi put je zabeležena institucija “selektorske komisije”, koja se u našem fudbalu pojavljivala s vremena na vreme, poslednji put u kvalifikacijama za SP u Japanu i Južnoj Koreji 2002. U Švajcarskoj je “trust selektorskih mozgova” činilo ni manje ni više nego pet stručnjaka, tako što su Aleksandru Tirnaniću i Leu Lemešiću tokom priprema za Mundijal pridruženi Milovan Ćirić, Franjo Velfl i Branko Pešić.
Kraj velike generacije
Sjajan mađarski tim, jedan od najvećih u istoriji fudbala, nikada nije dobio drugu šansu. Uskoro je izbila revolucija u Mađarskoj, borba sa trupama SSSR i o fudbalu je prestalo da se govori. Ferenc Puškaš i mnogi reprezentativci napustili su domovinu i nikada više nisu zaigrali zajedno, a u toj zemlji kasnije nije iznedrena generacija koja bi se iole približila “lakoj konjici”, jednom od najboljih timova koji je svet ikada imao, posrnulom na poslednjem, najvažnijem koraku.
Čudan sistem takmičenja
Učestvovalo je 16 ekipa, a ta brojka će biti “na snazi” sve do Španije 1982. Za ovo SP, FIFA je osmislila “ingeniozan” sistem takmičenja. Kao i prethodnih godina igralo se po grupama, ali samo pobednici u prvim utakmicama dobijali su mogućnost da takmičenje nastave po “nokaut” sistemu. Koliko je ovakva inovacija bila dobra, jasno je po činjenici da je već na sledećem Mundijalu vraćen stari sistem.
Zlatna statua od 3,8 kg
Francuski skulptor Abel Lefle dizajnirao je prvi trofej namenjen osvajaču titule prvaka sveta. Zlatna statua bila je teška 3,8 kg, a visoka 35 cm. Još 1930. odlučeno je da ona pređe u trajno vlasništvo tima koji prvi tri puta osvoji titulu šampiona, pa je od 1970. bila u vitrinama Brazilaca, dok nije ukradena.
