Već je dobro poznata činjenica da se Srbija svrstava na samo evropsko dno lestvice po broju donora budući da na milion stanovnika ima tek tri donora organa i da zbog toga kuburi sa malim brojem urađenih transplantacija.
O samom značaju doniranja organa u Srbiji postajemo svesni tek kada neko iz naše bliže okoline oboli i godinama čeka na organ koji mu može produžiti život ili ga učiniti kvalitetnijim. Zašto smo i posle 19 godina, od kada se intenzivno priča o doniranju, i dalje među poslednjima u Evropi, odgovori su brojni. Ipak, ono što ostaje neupitno jeste činjenica da najveću prepreku u odluci da neko postane donor i dalje čine brojne predrasude, ali i nepoverenje u sistem. Dok je situacija u našoj dijaspori i slika prema potpisivanju donorskih kartica, ipak u velikoj meri drugačija. Naši dijasporci pokazuju veći stepen poverenja u doniranje organa i doživljavaju ga kao najveći stepen humanosti, ali priznaju i da nisu razmišljali o tome da li bi trebalo da potpišu donorske kartice.
Podsticanje svesti
Da bi se loša slika u Srbiji popravila, pre tri godine u julu su uvedeni propisi kojima se podrazumeva da su svi punoletni građani potencijalni donori organa, izuzev onih koji se u toku života izjasne da to ne žele ili ako to ne bude želela njihova porodica kada se nađu u stanju moždane smrti i kada se njihovi organi mogu iskoristiti za transplantacije pacijenata. Međutim, tokom ove i protekle godine, stvari su se opet zakomplikovale. Tako je nacionalni dan donora u Srbiji, 6. jun ustanovljen zarad podsticanja svesti o potrebi zaveštanja organa, kojima se spasavaju životi, obeležen sa nimalo pohvalnim podatkom, imajući u vidu da tokom prošle godine nije izvedena nijedna transplantacija organa, a da je ove presađena samo jedna jetra.
Za ovako nagli pad u broju transplantacija kriva je pandemija korona virusa, kao i brojne peripetije sa kojima su se suočili svi u zdravstvenom sistemu Srbije. Da sve bude još više zamršenije doprinela je i nedavna odluka Ustavnog suda da zakoni o presađivanju organa i o ljudskim ćelijama i tkivima, koji su doneti 2018. godine nisu u skladu sa Ustavom čime će, uvereni su mnogi srpski lekari u timovima za transplantaciju, poverenje građana biti još poljuljanije.
Ovakvom odlukom bili su i više nego iznenađeni i u Ministarstvu zdravlja,
Donošenjem ovog zakona, kako su istakli za “Politiku”, oblast presađivanja ljudskih organa u Srbiji je sistemski potpuno uređena. Time su, naveli, utvrđeni i obezbeđeni uslovi za postizanje standarda kvaliteta i bezbednosti organa za presađivanje, kao i uslovi rada i način organizacije zdravstvenog sistema.
Iznenađeni odlukom
– Smatramo da je Zakon o presađivanju ljudskih organa pre svega u interesu građana, pa smo shodno tome bili iznenađeni odlukom Ustavnog suda. Srbija je pravna, demokratska država, a Ministarstvo zdravlja je državni organ koji u potpunosti poštuje sve zakone i odluke nadležnih pravosudnih organa, pa će tako biti i s ovom odlukom. Međutim, postavlja se pitanje kako ćemo odluku Ustavnog suda objasniti građanima Srbije koji čekaju transplantaciju. Šta da kažemo porodicama blizu 1.000 građana ove zemlje koji čekaju da dobiju novi organ, koji čekaju da budu transplantirani? Kako da im objasnimo da se zbog odluke Ustavnog suda značajno smanjuju šanse da u potrebno vreme dobiju novi organ, novu šansu da nastave svoj život? – pitaju se u Ministarstvu zdravlja.
Šest meseci za izmenu zakona
U Ministarstvu zdravlja se nadaju da će u interesu onih koji čekaju na transplantaciju uspeti da, u roku koji je Ustavni sud dao, pronađu rešenje kojim bi ispoštovali odluke suda, ali i nastavak primene ovog Zakona i time daju šansu svima kojima je presađivanje organa poslednja nada za život.
Skupština Srbije tako ima šest meseci da izmeni sporne članove Zakona o presađivanju ljudskih organa i Zakona o ljudskim ćelijama i tkivima, jer je Ustavni sud utvrdio da pretpostavljena saglasnost za doniranje organa, koja je kod nas u primeni u “mekom” obliku, nije u skladu sa Ustavom.
Sporne odredbe
Za Ustavni sud sporne su sve odredbe člana 23 Zakona o presađivanju organa, koje se odnose na uslove za darivanje ljudskih organa preminulih. Takođe, sporan je i član 28 Zakona o ćelijama i tkivima, koji propisuje da se tkiva sa preminulog mogu uzeti radi primene ukoliko se osoba pre smrti nije usmeno ili pismeno tome protivila, kao i ako se u trenutku njene smrti tome nije izričito usprotivio roditelj, supružnik, vanbračni partner ili punoletno dete.
