Master etnomuzikolog Stefan Mančić za “Vesti” objašnjava da je kolo poznato od davnina i da je to formacija za određeni tip plesa – kolo u tri, kolo u šest… Prema njegovim rečima, kolo može da se izvodi uz muzičku pratnju s instrumentima, uz glas ili bez pratnje kada ritam daje telo.
Prva kola u Srbiji, kako navodi, bila su frulaška i gajdaška.
– Harmonika je zamenila gajde. To se desilo posle rata, kada je sa Nemcima došla prva harmonika kod nas. Od tada su kola počela da se sve više sviraju na harmonici i ona je skoro u potpunosti zamenila gajdašku praksu – objasnio je Mančić dodajući da se danas i čuveno staro gajdaško kolo ne može svirati bez harmonike.
Ovaj mladi etnomuzikolog ističe da je kolo spontano bilo neizostavni deo nekadašnjih igranki i okupljanja, a tako je ostalo i danas, jer svadbe se ne mogu zamisliti da se ne “oplete kolce”.
– Kolo nam je u krvi, bez dvojke ne možemo i već prvi zvuci nas teraju na cupkanje – ističe Mančić.
Međutim, naš sagovornik dodaje da se u vlaškom kraju zadržao kult mrtvih, pa se u čast pokojnika, odnosno za njegov pomen pleše kolo za mrtve (Ora d’e pomana).
Prema rečima Mančića, kolo koje je Srbiju najviše proslavilo je “Užičko”.
– Mnogi misle da je ono narodno, ali je ono novokomponovano kolo koje je snimio harmonikaš Milija Spasojević i ono je poznato kao “Užičanka” – objašnjava Mančić.
On ističe da su od poznatijih kola i “Kukunješte” i “Žikino kolo” i da su to obrasci koje spadaju u “kola u tri” koja su na Unesko listi nematerijalne kulturne baštine iz Srbije od 2017.
Mančić naglašava i da tradiciju narodne igre Srbije danas najviše čuvaju naša kulturno-umetnička društva u dijaspori jer oni to doživljavaju s jednom posebnom emocijom.
– KUD-ovi iz dijaspore žive za smotre, skupove, festivale i zajedničke nastupe. Njima je to sve. Oni se cele godine spremaju za te nastupe – kazao je Mančić.
Posle njih, čuvari naše narodne tradicije, kada je reč o igri, jesu i nacionalni ansambli, pa tek onda KUD-ovi u Srbiji koji, kako ističe naš sagovornik, sve više izlaze iz tog tradicionalnog dela igre.
– Sve manje je pravih KUD-ova, posebno onih u Beogradu koji se stvarno trude da sačuvaju tradiciju. Sve više to postaje pomodarstvo uvođenjem izmišljenih pokreta koji nikada nisu bili deo naše tradicije – dodaje Mančić.
Prema njegovim rečima, teško je tačno reći koliko KUD-ova ima u Srbiji, jer se jedni osnivaju a drugi gase, ali se procenjuje da ih je negde između 2.000 i 3.000.
Dens, a ne gejm
– Danas kada se kaže kolo svi pomisle na folklor i kažu “igra folklor”. Međutim mi plešemo tradicionalne plesove, ne igramo ih. Možemo da igramo karte, fudbal… Reč folklor je književni termin koji se odnosi na tradiciju, ali ne može da se igra. Kad odete u svet i kažete “dens”, svi znaju da je to ples, a kad kažete “gejm” pomisli se na igre – olimpijske, video ili dečje – zaključuje Stefan Mančić.
Pod zaštitom Uneska
Na Uneskovoj listi nematerijalne kulturne baštine iz Srbije, pored kola, nalaze se još i i gusle i slava. Slava je prva uvršćena 2014, zatim 2017. kolo, dok su gusle na ovu listi dodate 2018. godine.
