Srbija obeležava 23 godine od NATO agresije na SR Jugoslaviju i isto toliko od epske odbrane na prostoru Kosova i Metohije. Nemerljiv doprinos u tome dala je herojska 549. motorizovana brigada, a jedan od njenih komandanata, general Stojan Konjikovac, nedavno je objavio je knjigu “Prizrenska brigada 1998-1999”, vredno svedočanstvo o ratnom putu ove jedinice .
U razgovoru za “Vesti”, general Konjikovac otkriva malo poznate detalje o događajima iz NATO agresije, ali i o borbama sa albanskim teroristima 1998. godine.
Iz današnje perspektive deluje nemoguće da je jedna mala vojska uspela da se odbrani od višestruko jačeg neprijatelja?
– Pokazali smo da, ukoliko postoji odlučnost za odbranu zemlje i kod naroda i vojske, bez obzira ko je agresor, ta sinergija moći je nepobediva. Zato budući oficiri mnogih zemalja, posebno Zapada, mnogo toga mogu naučiti iz naše odbrane, ali i izvući jasne pouke i zaključke.
Uz vojnike u borbama
Čemu ste ih to naučili?
– Na Zapadu primat daju materijalno-tehničkom faktoru oružane borbe, a pokazalo se da je to ljudski faktor. Način vođenja rata u uslovima totalne prevlasti neprijatelja u vazduhu i preduzimanje mera na zaštiti tehnike u tim uslovima je nešto što se izučava. Ostvareni nivo morala jedinica i odlučnost da se brani otadžbina do žrtvovanja je posebno imalo značaja i zaista je za izučavanje.
Jedan ste od starešina koji je bio sa vojnicima u borbi zbog čega ste poštovani od saboraca. Koji su to ključni događaji iz rata 1999?
– Tokom NATO agresije dva najveća boja koje je Vojska Jugoslavije imala bila su na Košarama, koji je vodila 125. motorizovana brigada, i bitka na Paštriku koju je vodila naša, herojska 549. motorizovana brigada. Na dužnosti komandanta Isturenog komandnog mesta neposredno sam komandovao tokom odbrane na Paštriku i zato mogu da tvrdim da smo tokom tog boja, koji je trajao od 26. maja do 14. juna 1999. godine, nadljudskim naporima boraca, hrabrošću, rešenošću da izvršimo zadatak, pravilnim komandovanjem, verom u sebe i svoje starešine, uspeli da odbranimo državnu granicu iako je NATO dejstvovao 24 puta strategijskom avijacijom na naše položaje. Nisu ih zauzeli do kraja agresije.
Bitka na Paštriku je bila drugi pokušaj kopnene invazije na Srbiju. Šta možete reći o toj operaciji?
– Dovoljno je citirati Hašima Tačija koji je 18. juna 2020. izjavio da je operacija “Strela”, odnosno “Paštrički front”, zapravo bio glavni projekat i najmasovniji napad terorističke UČK. Ona je u toj operaciji imala logističku, profesionalnu i vojnu podršku albanske države i NATO saveza. To je vrhunac ili kulminirajuća bitka koju je UČK vodio. Nakon ove bitke planirana je bitka na Koritniku do koje nije došlo zbog potpisanog Kumanovskog sporazuma.
Šta je bila suština operacije “Strela 2”?
– Cilj operacije je bio da kopnenom invazijom iz pravca Albanije, uz pomoć snaga na Kosovu, NATO i OVK uspostave koridor duž reke Beli Drim i da preko Prizrena produže dalje ka Prištini. Otuda je ova akcija planirana i realizovana po jasnoj, kopneno-vazdušnoj doktrini oružanih snaga SAD i NATO. Operativni štab za ovu operaciju se nalazio u Albaniji, u Kuksu, ali je bio u stalnoj vezi sa komandom NATO u Vićenci i Pentagonom.
Protiv koga ste se borili na Paštriku?
– U napadu iz više pravaca su učestvovale kopnene snage i to četiri brigade terorističke OVK jačine između 5.000 i 6.000 vojnika, snage iz operativne grupe “Jastreb” sa oko 5.000 ljudi, uz vatrenu pomoć 24 borbena helikoptera apač, ali i Atlanske brigade koju su činili Albanci iz SAD jačine do 1.000 pripadnika, kao i delovi Druge pešadijske divizije Oružanih snaga Albanije i specijalne jedinice NATO koje su brojale oko 500 ljudi. Planeri su odobrili da strateški bombarderi B-92 deluju po principu “hog pen”, masovnog zasipanja bombama. Kasnije je utvrđeno da su na naše položaje izbacili gotovo 350 tona eksploziva, a avioni A-10 su u 56 napada bacili oko 220 bombi i 20.000 projektila sa osiromašenim uranijumom. Činjenica da je ovaj deo granice sačuvan do kraja rata govori koliko su u tom naumu uspeli. Ni pedalj srpske zemlje im nismo predali.
Oslobađanje Orahovca
Herojska 549. motorizovana brigada svoju prvu borbenu aktivnost u uslovima potpune prevlasti NATO u vazduhu imala je već na početku agresije?
– Od 25. do 29. marta 1999. godine, u uslovima prevlasti neprijatelja u vazdušnom prostoru, uništili smo dve brigade neprijatelja u trouglu između gradova Prizren – Suva Reka – Orahovac. Tada smo ponovo završili potpunu uspostavu kontrole svoje zone odgovornosti i mogli smo koncentrisati sve svoje snage u odbrani državne granice jer brigada je branila 150 kilometara naše međe, 90 kilometara prema Albaniji i 60 kilometara prema Makedoniji.
Malo je poznato da su za Vojsku iskušenja počela još 1998, kada je OVK pod kontrolom imala gotovo pola teritorije Kosova?
– Terorističke akcije OVK uperene protiv vojske, policije, ali i civila trajale su duži period, a uzele su maha 1998. Sredinom te godine teroristi su pod svojom kontrolom držali oko 40 procenata teritorije Kosova i Metohije. Do ove situacije je došlo jer nadležni organi SRJ, izloženi međunarodnom pritisku, nisu mogli odmah da odreaguju i donesu odluku o proglašenju vanrednog stanja na delu teritorije. Samim tim, vojska nije imala pravni osnov do 25. jula 1998. godine za angažovanje i upotrebu snaga. To su teroristi vešto iskoristili.
Tog leta Vojska je započela veliku antiterorističku akciju. Protiv koga ste se borili?
– U sastavu terorističke operativne zone Paštrik nalazile su se terorističke paravojne brigade: 123. Suva Reka, 124. Orahovac, 125. Sopina, 126. Rogovo, 127. Hoča Zagradska. Iz operativne zone Paštrik 121. i 122. brigada pretpočinjene su operativnoj zoni Drenica. Svaka od tih jedinica je brojala po nekoliko stotina ljudi, a uz to je postojalo i više lokalnih štabova OVK sa 50 do 100 terorista i to u V. Kruši, D. Retimlju i Brestovcu. Kao načelnik operativnog organa u brigadi, planirao sam upotrebu snaga brigade u antiterorističkim borbenim dejstvima, a lično sam učestvovao u 13 antiterorističkih borbenih dejstava. Svaka od tih akcija je imala svoju specifičnost i težinu, ali jedno im je bilo zajedničko. Na čelu svih sastava nalazile su se starešine i ličnim primerom predvodile jedinice uključujući i komandanta brigade. O tome svedoči i činjenica da smo za to vreme imali deset poginulih i 20 ranjenih pripadnika, a da su među poginulima bila trojica oficira, dva podoficira i pet vojnika.
Koju akciju iz tog perioda biste posebno istakli, a da je malo poznata javnosti?
– To je oslobađanje Orahovca jer smo u saradnji sa MUP Srbije uspeli da ga oslobodimo za samo jedan dan. Koliko je složena operacija osloboditi jedan grad možemo videti u današnjim događanjima u Ukrajini, a teroristi su ovo mesto pretvorili u svoju tvrđavu. Izabrali su ga zato što u njemu nije bilo vojske, već samo jedna lokalna policijska stanica i pritom se nalazilo na svega 12 kilometara od granice. Ideja je bila da upravo na tom mestu uspostave koridor za unošenje naoružanja i vojne opreme iz Albanije, ali istovremeno i da bude ključni sabirni centar za prihvat i slanje terorista.
Kampovi za obuku terorista
Kojim operativnim podacima ste raspolagali kada je reč o naoružavanju i obuci OVK?
– Na prostoru Albanije nalazili su se u Tirani, selu Surelj kod Tirane, Elbasanu, Tropoji, Bajram Curi, Peškopeji, Kuksu, Vićedolu, Krum, Šijaku i Zeret. Obuka se obavljala i u bazi Urala u Turskoj pod budnim okom profesionalnih vojnih instruktora i legionara iz zapadnih država i Turske. Njima se 1998. priključuju privatne firme za vojnu obuku iz SAD, Velike Britanije i Nemačke. Borbe su bile žestoke i intenzivne iz dana u dan. U sastavu terorista nalazili su se strani plaćenici koji su došli sa raznih područja. Ti “psi rata” došli su iz Avganistana, Čečenije, Turske, Pakistana, Alžira, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Švajcarske i Nemačke.
I dalje se spekuliše o ulozi tadašnjih posmatrača Oebsa. Šta je bio njihov zadatak?
– Njihov formalni cilj bio je da se uvere u akcije sukobljenih strana na teritoriji Kosova i Metohije i poštovanje odredbi rezolucije Saveta bezbednosti UN broj 1199, kontrolišu upotrebu teškog naoružanja i nadgledaju primirje između terorističke UČK i snaga bezbednosti SRJ. Ali, stvarni cilj njihove misije bio je da pomognu reorganizaciju UČK posle potpunog poraza tokom ugušenja oružane pobune, da pomognu u obuci terorista i logistici kako bi teroristi povratili pozicije na terenu. Drugi ključni zadatak ove misije bio je da pripreme i obezbede logističku podršku za NATO bombardovanje Srbije, čija je odluka u suštini već bila doneta 1998. godine. Krajnji cilj je bio destabilizacija Kosova i Metohije radi svrgavanja srpskog predsednika Slobodana Miloševića, kao preduslov za pokoravanje Srbije i instaliranje nove NATO destinacije, u funkciji oživljavanja i proširenja koncepta NATO.
Srbija ne zvecka oružjem
Kako ocenjujete razvoj srpskih oružanih snaga?
– Poslednjih godina dosta se učinilo na osavremenjavanju i modernizaciji naše vojske, što je dobro. Vidimo da postoje planovi daljeg rada na ovom planu. Naravno da se ne može ništa rešiti tokom noći. Pokazalo se da je odliv kadra jedan od problema koji opterećuje jedinice, samim tim i vojsku u celini. To ukazuje na potrebu prevazilaženja ovog problema.
Mnogi smatraju da Srbija nabavkom novih i zamenom postojećih sredstava zapravo zvecka oružjem?
– Vojska Srbije ima svoju ustavom utvrđenu ulogu. Da bi to mogla ostvariti, mora imati sposobnosti za to. Jačanjem svojih sposobnosti naša vojska je faktor stabilnosti države, garant slobode i elemenat odvraćanja neprijatelja. Naravno da ima i onih koji bi voleli da vide našu vojsku daleko manje sposobnu, zato tako i komentarišu.
Karijeru ste završili na dužnosti načelnika Uprave za ljudske resurse Generalštaba VS. Plaši li vas činjenica da bi Vojska, bez vraćanja obaveznog služenja vojnog roka, mogla da ostane bez kadra?
– Lično se zalažem za vraćanje služenja vojnog roka. Istorijski gledano to je u biti našeg naroda, a i potreba vremena u kome živimo. Činjenica je da smo bili najjači kad je bilo najteže. Neće se desiti da ostanemo bez kadra, ali moramo razmišljati da li ćemo ga imati dovoljno obučenog za odbranu kada zatreba.
Kako to može da se promeni?
– Razvoj vojske je neprekidan proces, samim tim i pitanje brojnog stanja vojske. Shodno novim izazovima i odgovori moraju biti adekvatni. Imamo bogato istorijsko iskustvo po ovom pitanju, potrebno je blagovremeno donositi odluke zasnovane na stručnim i kompetentnim analizama.
Dodeljene spomenice
Nekadašnji pripadnici jedinice prošle godine osnovali su Udruženje Herojska 549. motorizovana brigada “Car Dušan Silni”. U kratkom periodu udruženje se razgranalo ne samo na celu Srbiju, već i svugde gde su danas pripadnici ove brigade od Republike Srpske do Crne Gore.
Svim porodicama poginulih boraca dodeljene su spomenice, koje smo uz pomoć ljudi dobre volje dizajnirali i izradili.
Spomenik herojima
General Konjikovac kaže da je za kraj maja planirano da u kasarni “Vojvoda Petar Bojović” u Leskovcu, u jedinici koja baštini tradiciju 549. motorizovane brigade, bude postavljen spomenik sa imenima 235 poginulih pripadnika vojske i policije koji su dali život u zoni odgovornosti 549. motorizovane brigade tokom odbrane zemlje 1998. i 1999. godine.
– Spomenik je izgradilo preduzeće Krupnik iz Beograda u saradnji s našim Udruženjem i uz saglasnost Ministarstva odbrane Srbije. Na njemu će se naći i imena 103 poginula borca 549. brigade, 38 boraca Prištinskog korpusa, šest boraca jedinica Niškog korpusa, šest pripadnika iz sastava 63. padobranske brigade, šest boraca 72. brigade za specijalne operacije i 76 poginulih pripadnika MUP-a Srbije. Imena svih junaka naše brigade imaju istaknuto mesto u našoj slobodarskoj istoriji, a dok je priče i spominjanja ovih heroja i herojske jedinice, dotle će i živeti. U tom zadatku svi imamo svoje mesto i ulogu, pa i knjiga koju sam nedavno objavio – ističe general Konjikovac.
Knjiga već dobila nagradu
General Stojan Konjikovac, autor knjige “Prizrenska brigada 1998-1999”, kaže da je 549. motorizovana brigada pod tim nazivom postojala od 1990. do 2007. godine. Knjiga je, inače, već dobila prvu nagradu “Dragojlo Dudić” za stvaralački doprinos negovanju slobodarskih i revolucionarnih tradicija u Srbiji.
– U brigadi sam bio od septembra 1989. do novembra 2002. godine. Tokom tih 13 godina obavljao sam više ključnih dužnosti. Bio sam komandant 1. motorizovanog bataljona, komandant 55. graničog bataljona i komandant 549. motorizovane brigade. Događaje u ovoj knjizi opisao sam na osnovu ličnog učešća u borbenim dejstvima i autentičnih dokumenata. Sve to mi je dalo kredibilitet da mogu pisati o jedinici. Osećao sam potrebu za pravdom i istinom, ali imao sam i moralnu obavezu da iznesem verodostojne podatke o bitnim događajima iz naše novije istorije. Ovo su, ujedno, i svedočanstva koja će sačuvati od zaborava događaje iz 1998. i 1999. godine na prostoru Metohije – ističe general Konjikovac.
