Oni su pravi primer da način života, približan idealnom, zaista postoji. Hunzi se kupaju u ledenoj vodi, čak i na temperaturi od 15 stepeni ispod nule, a i sa 65 godina rađaju decu. Leti jedu sirovo voće i povrće, a tokom zime konzumiraju suve kajsije, proklijale žitarice i ovčji sir.
Postoji period kada Hunzi ništa ne jedu, a on je poznat kao "gladno proleće". Naziv je dobio po tome što je voće tada još uvek nezrelo, i tada piju isključivo sok od suve kajsije. "Post" traje dva do četiri meseca, a u njihovoj istoriji se strogo poštuje kao vrlo uzdignut kult.
Proteine unose u najmanjim količinama, a dnevno unesu u proseku 1.933 kalorija, od kojih je 50 grama proteina, 36 grama masti i 365 grama ugljenih hidrata. Iz iskustva mnogih stranaca pridošlica, koji su se preselili u dolinu reke Hunze, zaključili su da je glavni faktor dugovečnog života zdrava ishrana.
Škotski lekar Mek Herison je, po povratku u Englesku, izveo eksperiment na velikom broju životinja. Jedna grupa se hranila normalnom hranom londonske radničke porodice, koja je podrazumevala beli hleb, haringe, rafinisani šećer, konzervisanu hranu i kuvano povrće. Kao rezultat takve ishrane, kod životinja su se pojavile različite ljudske bolesti. Druga grupa životinja se hranila hranom Hunza i ostala je savršeno zdrava.
Knjiga "Hunza – ljudi koji ne znaju za bolest", autora R. Birčer, ističe osnovne karakteristike njihove ishrane, tvrdeći da su one ključne za zdrav život.
"Vvegetarijanski vid ishrane; velika količina sirovih namirnica; u ishrani dominiraju voće i povrće; prirodni proizvodi; bez ikakve umetnute hemije; namirnice koje se spremaju tako što se čuvaju svi njeni biološki vredni materijali; alkohol i slatkiši su na spisku namirnica koje retko kad unose; poštuju redovan period gladovanja.
Na međunarodnom kongresu o kancerogenim oboljenjima u Parizu, obeleženog u avgustu 1977. godine, stručnjaci su objavili da ‘po podacima geokancerologije (nauka za istraživanje raka u različitim regionima sveta), potpuno odsustvo raka javlja se samo kod naroda Hunza’", piše u knjizi o ovom malo poznatom narodu.
Za njih je proći 100 do 200 kilometara dnevno, isto što i za nas prošetati oko kuće. Hunzima je pentranje uz strmu planinu "čas posla", a silaze veseli i energični. Njihova stalno nasmejana lica i dobro raspoloženje takođe doprinose boljem mentalnom i fizičkom zdravlju.
