Niske temperature prethodnih dana su se u Berlinu poigravale sa prolećem, pa je do poslednjeg trenutaka vladala nedoumica kakvo će vreme biti tokom narodnog slavlja povodom hramovne slave Crkve Vaskrsenja Hristovog.
Starešina hrama, protojerej stavrofor Dragan Sekulić je posle liturgije koju je služio sa đakonom Predragom Jankovićem prelomio slavski kolač sa kumovima slave Milenkom Marinkovićem, Srđanom Teodorovićem i Aleksandrom Todorovićem.
Već oko podne, nebo se natmurilo, a kiša je počela čak i malo jače da pada, uprkos tome što je domaća hrana uz roštilj već bila spremna, kao i orkestar Duška Jovanovića. Ovo je ujedno bio i crkveno-narodni sabor Svetog Nikolaja Srpskog, koji je dao narodu snage da ne ustukne pred kišnim nebom i ubrzo rasterao tmurne oblake, pa je porta zasijala punim sjajem. U istom tonu bilo je i raspoloženje prisutnih vernika, koji pred kišom nisu ustuknuli, već su joj se suprotstavili dobrim raspoloženjem, pa je radost bila utoliko veća kada je ponovo i Sunce zasijalo.
Posle dugo vremena okupili su se naši ljudi, a muzika Duška Jovanovića i njegovog orkestra i domaća hrana doprineli su da se stvori veoma lepa atmosfera. Od mlađih ljudi bilo je puno onih koji su od skorijeg vremena u Berlinu, dok je veći broj starijih članova srpske zajednice u Berlinu na pravi način pokazao kako se veseli uz srpsku muziku.
Za jednim od stolova u porti sedeli su Igor Uzelac, Slobodan Goločevac i Dragan Vujnić. Vujnić prvi uzima reč i kaže da je fantastično što su se Srbi posle dugo vremena okupili u velikom broju.
– U Berlinu su mi sestra i zet, kao i prijatelj koji je njihov kum, pa smo se okupili da se malo proveselimo. Ovde sam nepune četiri godine i do sada nisam imao priliku da prisustvujem jednoj ovakvoj manifestaciji. Došao sam iz Novog Sada, mada sam živeo i u Beogradu. Ovde se profesionalno bavim specijalnim efektima na filmu. Jedna nemačka firma me pozvala, a sada sam frilenser – priča Vujnić.
Kaže da je razgovor za posao obavio preko Skajpa iz parka i u roku od pet minuta odlučio da dođe.
– Radio sam na nemačkim i američkim filmovima, a uglavom američke blokbastere. Taj posao obavljam na računaru, pa sam dobar deo vremena tokom korone radio od kuće. Inače, Berlin mi se mnogo dopada jer ima sličnosti sa Beogradom, kada su izgled grada i noćni život u pitanju.
Slobodan Goločevac je pre šest godina došao iz Subotice.
– Velika je sreća što postoji ova naša crkva da okupi ljude. Igram fudbal u klubu Ajntraht Zidring, i tamo se takođe viđam sa našim ljudima, uglavnom nedeljom. Supruga Ivana je tri godine ovde, trenutno pohađa dodatnu obuku, a sa sinom Danilo je trentno na putu. U Srbiji sam bio profesionalni vojnik, a sada se bavim instalacijom sanitarnih uredaja. Naučio sam zanat, a možda ove godine dobijem i plaćeno dodatno obrazovanje.
Igor Uzelac je rođen u Berlinu.
– Odlično nam je danas ovde. Moji roditelji su došli iz Like. Radim kao industrijski mehaničar, a u zavičaj mojih roditelja odlazim tri-četiri puta godišnje.
Ivani Perić uvek pođe za rukom da inače dobro raspoloženje podigne na još malo viši nivo.
– Uživamo uz našu tradicionalnu muziku i pesmu na koje treba da se podsećamo kad god možemo, a posebno na ovakvim manifestacijama. Posle svih mera i zabrana, naši ljudi su zaslužili da se ponovo okupe i provesele. Drago mi je da danas ovde vidim neke stare prijatelje koje dugo nisam videla i sa kojima se dugo nisam sastajala. Lepo je što su i “Vesti” uvek prisutne, da ovekoveče ovako značajne događaje.
Katica Hofman je takođe zadovoljna što se okupilo puno naših ljudi.
– Prelepo je ovde, baš nam je drago da nas je ovoliko zajedno i da se opet družimo. Jako sam srećna.
Sve je divno
Petar Jovanović je pre desetak dana došao iz Niša i pun je utisaka:
– Boravim kod prijatelja, danas smo došli da proslavimo hramovnu slavu i predivno je sa našim ljudima. Sve je super! Organizacija je na nivou, atmosfera je sjajna. Prvi put sam ovde i oduševljen sam. Divno je da ovoliko daleko od zavičaja ipak možemo da se skupimo i proveselimo se. Nadam se da ću uspeti da ostanem ovde.
I Nemci vole srpska slavlja
Uz Gordanu Spasić su bili suprug, njihov prijatelj, strina i njen sestrić.
– Odlično nam je danas. Ja sam 25 godina u Berlinu, a tu su mi i ćerka Ana i sin Oliver, koji trenutno spremaju ispite, pa zbog toga nisu na ovom lepom događaju. Atmosfera je odlična, dobro društvo i lepo vreme. Ja sam iz okoline Vranja, a moj suprug je Nemac, Štefan Nojman. Nedavno smo se vratili iz Vranja – kaže Gordana, a Štefan dodaje
– U Vranju nam je bilo super, Srbija je zemlja samo za uživanje.
Gordana je još dodala:
– Po zanimanju sam socijalni radnik i radim u domu za izbeglice. Prijatelj Budo je takođe Nemac i išao je sa nama u Vranje i Leskovac, da proslavimo njegov rođendan.
Mira Tasić je već dugo u Berlinu, bavila se pretežno gastronomijom, godinama je bila šef kuhinje u čuvenoj “Moravi” na Martin-Luter-štrase.
– Mnogo me raduje atmosfera ovde i podseća me kako nam je lepo bilo u “Moravi” dok su mogli da je drže vlasnici Slavko i Ljubica Danković. Moj suprug Dobrivoje bio je takođe iz Vranja, ali nažalost nije više među nama. On je nekada radio u najužem obezbeđenju Aleksandra Rankovića i kada za tim poslom više nije bilo potrebe preselio se u Berlin, a kasnije sam mu se i ja pridružila.
Bojan je iz Vranjske Banje, nedavno se oženio Mirjanom iz Tuzle.
– Uskoro planiramo istovremeno da napravimo svadbu i krštenje deteta u Vranjskoj Banji.
Društvo sa gradilišta
U porti je i društvo sa gradilišta: Bane Ristović, Slobodan Mišković, Goran, Danijel Korać, Zoran Milošević i Mićo Micić. Bane Ristović je ukratko preneo svoje utiske.
– Čitava ekipa radi na gradilištu. Odlično se provodimo danas, dobro je da se naš narod skuplja u ovolikom broju.
Prava prilika za veselje
Perica Cvikić iz Banjaluke i Aranđel Radović iz Čajniča su zadovoljni proslavom.
– Radimo kao zavarivači za jednu slovenačku firmu po čitavoj Nemačkoj već pet-šest godina, a trenutno sam na terenu u Berlinu od januara. Supruga i sin su u Banjaluci i zbog posla ne možemo dovoljno često da se viđamo i provodimo vreme zajedno. Previše smo na poslu, pa nemamo ni dovoljno vremena da se družimo sa našim ljudima ovde u Berlinu. Danas je baš dobra prilika da se proveselimo sa zemljacima. Ko danas nije ovde došao, mnogo je propustio – kaže Cvikić.
Aranđel Radović dodaje:
– Radije bih živeo u nekom gradu koji je bliže našim krajevima, ali nije isključeno ni da ću ostati u Berlinu. I moja žena bi ovde imala bolju perspektivu za posao. Supruga se zove Sanja, a naše ćerke Milica i Andrea. U Banjaluci i dalje nemamo perspektivu, jer moja supruga nema sreće sa konkursima za posao.
Ništa bez prijatelja
Predrag Stepanović je u društvu dobrih prijatelja, Ace Vukadinovića i Komnena Laketića.
– Danas je prelepo, dan nas je ipak poslužio, družimo se, sjajno je što je sve ovako fino organizovano. Ja sam rođen u Berlinu, ali sam detinjstvo proveo na Ozrenu. Bavim se građevinskim poslovima. Ovo su moji drugari i kolege, družimo se i na poslu i van posla. Bez njih nema ništa. Poštujemo se, što je najvažnije. Svake godine idem u Srbiju i u Republiku Srpsku. Pre pet meseci sam postao deda. Unuk Nikola Kršić, ćerka Jelena i zet Đorđe su takođe u Berlinu. Jelena radi u školi, a zet mi je kolega.
