U Esenu je nedavno proslavljeno 20 godina postojanja Crkvene opštine Esen i Crkve Svetog arhiđakona i prvomučenika Stefana. Crkvena opština Esen osnovana je na predlog tadašnjeg episkopa Konstantina, 9. marta. 2001. godine, ali je zbog korone obeležavanje jubileja bilo odloženo do sada.
Posle bogosluženja kojim je načalstvovao vladika Jovan, priređena je svečana akademija uz prisustvo više desetina parohijana i gostiju. Poželevši prisutnima dobrodošlicu Marijana Popović, predsednica Crkvenog odbora, pozdravila je sa posebnom zahvalnošću i radošću vladiku Jovana, Juliju Jakob, gradonačelnicu Esena i Folkera Majsnera, referenta esenske biskupije rimokatoličke crkve gospodina.
Obrativši se gostima i domaćinima, Vladika Jovan je izrazio neizmernu zahvalnost svima koji su učestvovali u stvaranju i životu ove crkvene zajednice. On je Rimokatoličkoj crkvi i gradu Esenu zahvalio na gostoprimstvu, bratskoj ljubavi i poverenju. Gradonačelnica Jakob je kao veoma lepe i korisne istakla vanliturgijske aktivnosti pod okriljem Crkve, misleći na rad Pozorištanceta “Sveti Stefan”, hora i KUD Kolo. Majsner je ocenio kao veoma dobru saradnju SPC sa Evangelističkom i Katoličkom i pohvalio radove i trud na stvaranju pravoslavnog hrama u komplikovanom piramidalnom arhitektonskom prostoru crkvenog zdanja.
Otac Dušan Spasojević, starešina Crkve Svetog Stefana, predstavio je istorijski razvoj parohije od prvih vernika i sveštenika koji su bili politički emigranti i zarobljenici u Drugom svetskom ratu pa do današnjih dana. Pomenuo je prethodne parohe Radislava Paunovića, Sretoja Dušanića i Dragana Čolakovića, ikonopisce Petra Ilića, Gorana Pešića i Nikolu Lubardu i duboresca Boru Danilovića, zahvalio im kao i svim brojnim vrednim parohijanima zaslužnim za život i opstanak crkvene zajednice u Esenu.
Svečanu akademiju u crkvi ukrasile su divno otpevane pesme “Raduj se” i “Mi smo deca neba” u izvođenju Dečjeg hora pri Pozorištancetu “Sveti Stefan” u aranžmanu Dragana Tošića, kao i autentično pevanje izvorne narodne pesme “Rasti, rasti, moj zeleni bore” Marine Simić i Ksenije Francisković, članica KUD Kolo.
Uz bogatu trpezu, muziku i pesmu orkestra Miroslava Nešića prenela se svečanost u crkvenu salu. Na ulazu su goste u prelepim narodnim nošnjama, hlebom i solju, dočekivali Anastasija Vejnović i Marko Jovanović, a pićem nudili Marina Simić, Ksenija Francisković i Sergej Vranić.
Tu na ulazu sreli smo Panteliju Stankovića i zamolili ga da podeli sa nama nešto od svojih bogatih uspomena.
– U ovoj sam crkvi svake nedelje i svakog praznika. Pomogao sam puno oko njene izgradnje. Došao sam ovde 1975. godine da radim u rudniku i od tada sam u Esenu. Crkva je bila prazna, sve smo, ovo što vidite, sami stvorili. I sam sam doprineo, dobrovoljno koliko sam mogao. Mi smo skupljali novac, davali svi koliko smo imali. Mnoge stvari sam pravio i uradio u Bijeljini, gde su moji, pa donosio ovde – sa ponosom kazuje Stanković, koji je blagajnik i član Crkvenog odbora.
Upravo je Stanković jedan od posebno zaslužnih parohijanima kojima je, u ime episkopa Grigorija, vladika Jovan dodelio Gramate zahvalnosti. Priznanja su uručena i Jasminki Živojinović, prvoj predsednici Crkvenog odbora u Esenu, Marijani Popović, sadašnjoj predsednici CO, Željki Ivančević, pokroviteljki Pozorištanceta “Sveti Stefan” i Miodragu Simiću, predsedniku KUD Kolo.
U punoj sali u radosti okupljanja bili su zajedno i najstariji i najmlađi, a vredni domaćini su se trudili da svima posvete pažnju i vreme.
Freske u oltaru
Iako prezauzet ove večeri, otac Duško je za “Vesti” govorio o svojoj misiji i planovima u radu crkvene opštine.
– Pored hora, pozorištanceta, hora i folklora imamo školu veronauke za decu i odrasle, subotom i petkom. Ja opslužujem skoro do Holandije – to je moja misija. Želja i plan svih nas ovde je da uradimo freske u oltaru. Vladika je obećao da će dati blagoslov. Želja nam je još da ispred oltara stavimo isti kamen kao na podu, da taj prostor učinimo još lepšim.
Marijana Popović, predsednica Crkvenog odbora je veoma sam ponosna na crkvenu zajednicu i sve što je do sada učinjeno.
– Volela bih da utvrdimo i proširimo naše aktivnosti. Nadam se da će se uskoro ostvariti želja svih parohijana i da ćemo uspeti da oslikamo deo iznad oltara. To bi zaista puno doprinelo približavanju ovog piramidalnog prostora oštrih ivica duhu i izgledu naših crkava, manastira i hramova.
Koreni su i u budućnosti
Vladika Jovan je sve vreme bio okružen brojnim sagovornicima, ali je na naš list govorio na temu crkvenog života u dijaspori i ulozi Crkve u očuvanju naših korena.
– Crkva postoji, pre svega, da bi izgrađivala sebe kao telo Hristovo, kao jednu stvarnost budućeg Carstva božjeg koje je Hristos objavio i koje je sobom doneo i ostvario, i koje će se ostvariti na kraju vremena. Ali sve ono što pripada našem narodu kao različiti aspekti njegovog identiteta, jezik, kultura, tradicija, običaji – sve je to nešto, što se, između ostalog, i u Crkvi i kroz Crkvu čuva, i u Crkvi se, rekao bih, dalje razvija. I mislim da su ti najblagosloveniji aspekti našeg identiteta nekako kroz Crkvu doživeli svoje osveštanje i kada je u pitanju ovde rad sa decom, folklor, hor, sve su to aspekti koji predstavljaju jedan dodatni blagoslov u ovoj zajednici. Očuvanje srpskog korena ovde u dijaspori od izuzetne je važnosti. Nadam se da ne grešim, moje uverenje je takvo, zapravo očuvanju korena može u najvećoj meri može da pomogne crkva i crkvenost. Kada su u pitanju naši koreni, okrenuo bih malo tu perspektivu – naši koreni nisu samo u prošlosti, već i u budućnosti – poručio je vladika Jovan.
Pozorištance niklo iz ljubavi
Da bismo pronašli nagrađenu Željku Ivančević, morali smo da napustimo salu i sledimo dečju graju. Željku smo zatekli među decom u omanjoj učionici koja je namenjena potrebama Pozorištanceta.
– Mnogo truda, mnogo ljubavi, mnogo radosti, to je Pozorištance “Sveti Stefan”. Počeli smo 2017. godine Svetosavskom akademijom, a bilo je tu mnogo majki koje su sve to pokrenule, i tu su i danas. Spontano je nastala predstava “Lovac i golubica”. Pevali smo i recitovali. Kasnije smo napravili predstavu “Moja mama”, a na Vidovdan smo u prepunoj sali izveli divnu predstavu “Boj boja”. Sve tekstove pišem ja, a u osmišljavanju scena, kostima i svega ostalog pomažu mi majke. One su uvek tu, bez njih ništa ovo ne bi moglo. A teme su nam Božić, Savindan, Vaskrs i Vidovdan, ali vidovdanska predstava je naš zaštitni znak! Naš hor u okvirima Pozorištanceta vode Tijana i Lea Božović. Na Instagramu ima puno naših radova, objavljuje ih i televizija Hram, a “Vesti” su često pisale o nama – navodi Željka.
Dodaje da su probe uglavnom u crkvi.
– U sali imamo zavese, kulise, paravan i to nam je odlično, obično napravimo izvrsne scene. Jedini problem je vreme za probe koje teško pronalazimo. Decu je, zbog njihovih brojnih aktivnosti posle škole, nije lako sakupiti. Ekonomista sam, imam svoj restoran i teško mi je da izdvojim vreme za ovaj rad. Ali, čini mi se, iz ljubavi se sve to uspeva… i moram još jednom da naglasim, uz veliku podršku majki – sa osmehom i zahvalnošću govori Željka Ivančević.
