Srpski stručnjak Srđan Blagojević (49), doskorašnji glavnokomandujući kazahstanske Astane, a odnedavno mađarskog Debrecina, strpljivo je, korak po korak, gradio svoj trenerski put.
Sa 28 godina, posle teže povrede kolena i operacije, procenio je da, kako sam kaže, do tada nije napravio veliku karijeru i da je vreme da se okrene stručnom usavršavanju. Zanat je prvo pekao nekoliko godina sa mlađim selekcijama novobeogradskog Radničkog, a onda odlučio da se posveti seniorima.
Bio je pomoćnik u stručnom štabu BSK-a (Borča), a samostalno je u Srbiji vodio klubove od četvrtog, zonskog ranga, do Superlige – Posavac Tišmu, Sremčicu, Kovačevac, Srem (Jakovo), OFK Žarkovo, IMT, Bežaniju, Javor i u dva navrata Inđiju. Kazahstansku priču je započeo u Kaspiju, pa nastavio u čuvenoj Astani, u novembru prošle godine. Posle uspešnih deset meseci došlo je, međutim, do iznenadnog prekida saradnje.
Politika se umešala
– Sve se dogodilo “preko noći” – priča Blagojević. – Došlo je do nekih političkih promena, potom do smene rukovodstva kluba, a nova uprava je rešila da promeni i trenera. Prihvatio sam to kao deo posla, iako mi je izrazito žao što nisam odradio posao do poslednjeg meča. Šest kola pre kraja bili smo drugi na tabeli, sa dva boda zaostatka za liderom i ušli u polufinale kupa, gde su ispali svi jači konkurenti. Bili smo jedini tim u najužoj konkurenciji za oba trofeja – priča Srđan Blagojević za “Vesti”.
Mađari su ga pozvali još pre nego što se vratio iz Kazahstana.
– Bili su vrlo konkretni, pojasnili su mi situaciju u kojoj se klub nalazi. Zazvučalo mi je primamljivo, s obzirom na to da su informacije koje sam do tada imao o Mađarskoj kao zemlji, o Debrecinu kao klubu, kao i o njihovom prvenstvu, bile više nego pozitivne. Debrecin ima bogatu tradiciju, pre desetak godina je bio učesnik grupne faze Lige šampiona. Sve to mi je pomoglo da se odlučim i prihvatim ponudu.
Blagojević je ekipu preuzeo tokom duže prvenstvene pauze. Zatekao ju je, posle osam kola, na devetom mestu od 12 klubova, koliko broji elita u komšiluku.
– Dobro je što sam došao u tom trenutku, ali, svakako, vremena nije bilo mnogo. Ne žalim se, takva je priroda posla. Moramo da budemo spremni i za ovakve situacije.
U Debrecinu žele da se bore za vrh tabele.
– Svesni smo prednosti, ali i nedostataka. Trenutno se nalazimo u ne baš sjajnoj situaciji, ali, to za mene, stručni štab i igrače predstavlja dodatni izazov i motiv. Radimo, praktično, 24 sata dnevno, ne bismo li dobili što više informacija koje bi nam koristile u budućem periodu. Već imamo određenu sliku, ostaje nam da se potrudimo da vučemo pravilne poteze.
Srđan kaže da je rano govoriti o eventualnom angažovanju nekih naših igrača, ili fudbalera koje je već trenirao.
– Prvi zadatak je da se što bolje, ali i što brže, upoznam sa postojećim kadrom. Želja je da budemo zadovoljni učinjenim do kraja jesenje sezone, a o ostalim stvarima ćemo razgovarati u decembru.
Mađarska – druga priča
Ne stiže Blagojević detaljnije da isprati kako funkcionišu klubovi koje je trenirao u Srbiji.
– Iskreno, samo pogledam rezultate. Već tri godine sam van zemlje. Naravno, bivšim klubovima želim sve najbolje.
U našoj Superligi treneri se menjaju brzinom svetlosti. Ipak…
– Ne mogu da kažem da sam srećan što ne radim u Srbiji. To je moja zemlja i uvek je želja da se u njoj dokažeš najveća. Veoma sam zadovoljan, međutim, svime što sam postigao u Kazahstanu. Ogromno, korisno iskustvo. Nosim u sebi samo pozitivna osećanja kada je rad u toj zemlji u pitanju. Zahvalan sam svima sa kojima sam sarađivao, na svakom prijatnom trenutku, voleo bih da se nekad u budućnosti vratim. Sada sam otvorio novu stranicu, u sasvim drugačijoj državi. Iskreno se nadam da će moj boravak u Mađarskoj biti bar približno prijatan kao u Kazahstanu.
Srđan veli da je i njegovoj porodici prijao svaki odlazak tamo.
– Mali problem je predstavljala vremenska razlika od četiri sata, pa je bilo poteškoća u prilagođavanju i komunikaciji. Sada smo u istoj vremenskoj zoni, pa udaljenost od 500 kilometara ne predstavlja prepreku za češći dolazak kući u slobodno vreme.
Iz srpskih klubova ga, kaže, odavno niko nije kontaktirao.
– Trenerska karijera je nepredvidiva, nikad se ne zna šta budućnost donosi. Trudim se da se fokusiram na ono što se događa u ovom trenutku i da to sa stručnim štabom odradim najbolje što mogu. Računam da će, u tom slučaju, nešto još bolje doći samo po sebi, bez opterećenja i maštanja.
Upitan da li bi, kad se osvrne unazad, nešto menjao, za kraj odgovara:
– Iskreno, nisam razmišljao o tome. Zadovoljan sam putem kojim prolazim. Uvek mi je bila želja da napredujem, da svaki moj novi korak bude korak napred. Tako i doživljavam svoju karijeru – kao liniju koja, sa malim kolebanjima, ipak ide uzlazno – zaključuje Blagojević.
Analiza sa protivničkim trenerom
Blagojević u svom radu ima jednu nesvakidašnju praksu.
– Volim da, posle utakmice, vidim kako je protivnički trener video moju ekipu dok se pripremao za meč. Šta je apostrofirao kao naše kvalitete, a šta kao slabosti. Uvek kolegi ponudim i našu analizu njegove ekipe. Naravno, sve to ukoliko osetim da je komunikacija tog tipa poželjna i moguća. Mišljenja sam da mi takve stvari pomažu u trenerskom razvoju.
Ulaganjem do rezultata
Mađarski reprezentativni fudbal napreduje krupnim koracima. Ostvareni su sjajni rezultati u Ligi nacija – dva puta je savladana Engleska, kao domaćin pala Nemačka… U konkurenciji velesila, samo je Italija završila ispred Mađara. Kao posledica toga – eto naših severnih komšija u prvom šeširu pred žreb za kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2024, 9. oktobra u Frankfurtu.
– Osetio sam da su bili u euforiji, pogotovo pred utakmicu sa Italijom – priča Blagojević. – Nažalost , nisu postigli rezultat koji su želeli. Generalno, predstavljaju primer kako se kroz ulaganje u infrastrukturu, omladinsku školu i kvalitet takmičenja, dolazi do rezultata.
Gvardiola, Gasperini…
Blgojević navodi da nema uzore u klasičnom smislu te reči.
– Ima trenera čiji rad izuzetno poštujem, analiziram i pratim. Kada gledam neku ekipu, određene stvari me zaintrigiraju i počinjem da je detaljnije analiziram. Posle toga, neke stvari pokušavam i da inplementiram u svoj rad. Izuzetno poštujem Gvardiolu, De Zerbija, Gasperinija, Slota.
Hrabra reprezentacija
Kompletna srpska fudbalska javnost uživa u onome što pruža naša reprezentacija u poslednje veme. Naravno i Srđan Blagojević s nestrpljenjem iščekuje Svetsko prvenstvo u Kataru.
– Neću reći ništa novo. Odavno nismo izgledali tako kao sada. Hrabro, smelo, kvalitetno. Naša reprezentacija i selektor Stojković pokazuju da se mnogo toga može uraditi verom u sebe, rizikom i hrabrošću. Do pre dve godine niko nije verovao da možemo tako. Treba da budemo uporni u ovoj ideji, da spremno dočekamo i pametno iskoristimo buduće pobede, ali i eventualne poraze. Nadam se da nećemo biti razapeti između istorijskih pobeda i tragičnih poraza.
Podvizi sa Kaspijem
Blagojević je u Kazahstanu prvo postigao odlične rezultate sa Kaspijem iz Aktaua, gde je radio dve godine.
– U trenutku kad sam došao, oni su ušli iz nižeg ranga u Premijer ligu. Prve godine smo uspeli da opstanemo, uprkos velikim problemima sa budžetom i sa virusom korona. Pride, na samom početku smo ostali bez dosta igrača. Zbog svega toga, niko nije verovao u takav epilog. Sledeće sezone smo završili na sredini tabele. To je za Kaspi, koji je jedan od tri kluba sa najmanjim budžetom u tamošnjoj eliti, veliki uspeh. Bili smo dosta hrabri, pokušavali smo da radimo na terenu nešto što drugi neće ili ne umeju. Uspeli smo da pobedimo te sezone Astanu, kao i dva puta osvajača kupa, Kaisar.
Kao i svuda, pandemija kovida-19 je donela posebne probleme.
– Prvenstvo u Kazahstanu počinje u martu i traje do kraja novembra, bez prekida. Kad sam došao u Kaspi, odigrali smo samo dva kola do prekida, kad je sve obustavljeno. Četiri meseca nisam mogao ni da se vratim kući, jer su bili zatvoreni aerodromi. Prvenstvo je nastavljeno u julu, igralo se samo u Almatiju do novembra. Kupa tada nije ni bilo. Cela situacija je uticala na smanjenje budžeta u svim klubovima, pa i u Kaspiju i u Astani.
Brzo naučio ruski jezik
Tokom boravka u Kazahstanu, Blagojević je naučio da priča ruski jezik.
– Kad sam došao tamo, nisam znao ni reč. U školi sam učio engleski i francuski. Imao sam veliku pomoć mog tadašnjeg prvog asistenta Jovana Golića, koji je igrao u Kazahstanu i u Rusiji. Isprva, ja sam pričao a on prevodio i to je, negde, gubilo smisao, emociju. Kad smo se, međutim, vratili u Almati, Golić više nije bio sa nama. Morao sam sam da vodim sastanke, treninge. Uložio sam veliki trud da napredujem sa učenjem ruskog. Ne mogu da kažem da ga perfektno govorim, ali sam, posle određenog vremena, komunicirao normalno sa svima.
Kazahstan ogroman i raznovrstan
Blagojević opisuje Kazahstan kao šaroliku zemlju, i dodaje da je nemoguće ukratko da opiše utiske odatle.
– To je velika država i može svašta da se vidi. Imate Nur Sultan, grad koji je sagrađen, praktično, na stepi, moderna arhitektura… Kao Novi Beograd, ali sa većim prostorom između zgrada. Almati, sa druge strane, ima predivnu prirodu, zelenilo. Na 15 minuta od grada je planina, za pola sata možete da se popnete na 3.200 metara nadmorsne visine. Turkestan na istoku je u arapskom stilu, kao da ste u Egiptu. Šimkent je, opet, na svoju ruku…
U odnosu na Srbiju, velika je razlika što se tiče raspoređenosti klubova.
– U svakom gradu imate samo po jedan. Eventualno u Almatiju i Nur Sultanu još po jedan, ali na amaterskom nivou. Nema mnogo klubova, gotovo je nemoguće organizovati prijateljske utakmice. Možete da igrate sa omladinskim pogonom svog kluba, za sve ostalo potrebno je da letite avionom.
Uvek razmišljam pozitivno
Drugi mandat u Inđiji Blagojević je završio u oktobru 2019. Do poziva iz Kazahstana prošla su četiri meseca.
– Nisam nikada razmišljao o tome da odustanem od trenerske karijere, čak ni u teškim momentima, kada nije bilo rezultata. I kada sam sedeo kod kuće, jer nisam imao posao, trudio sam se da razmišljam pozitivno i da se spremim za bilo kakvu šansu koja mi se ukaže.
