Proći će još mnogo godina dok se ne saznaju svi detalji o istorijskoj spasilačkoj misiji Halijard izvedenoj u leto i jesen 1944. godine sa Galovića brda u Pranjanima, kaže za “Vesti” Radiša Jevtović u čijoj su kući tokom rata boravili saveznički avijatičari.
Bolje i dostojanstvenije nego ikada do sada na Galovića brdu podno Ravne gore, u varošici Pranjani, obeleženo je 75 godina od veličanstvenog ratnog podviga koji je decenijama pokrivao veo tišine i ćutanja. Nakon svečanosti svako od zvaničnika je otišao na svoju stranu, ali su na Galovića brdu i u brojnim domaćinstvima u selima oko Pranjana ostali domaćini i njihovi gosti, potomci avijatičara koji su spaseni samo zahvaljujući istinskom humanizmu i hrabrošću naroda ovog kraja.
Reč je, dakle, o potomcima pilota koji su oboreni nad nebom Srbije u toku bombardovanja nemačkih naftnih postrojenja u Rumuniji. Nemci su obarali savezničke leteće tvrđave, a narod je prikupljao oborene pilote, lečio ih, sakrivao, hranio ih, napravio im sletno-poletnu pistu sa koje su odleteli u slobodu. Odleteli jesu, ali nikada nisu zaboravili ono što su srpski seljaci uradili za njih i zahvaljujući kojima su preživeli.
Crvene uši
U domaćinstvu Jevtovića u selu Leušići, koje je u odnosu na ratna vremena preraslo u etno-domaćinstvo, uoči obeležavanja godišnjice misije Halijard gužva kao i 1944. kada se u njihovoj kući boravila devetorica spasenih pilota. Umesto avijatičara, ovih dana su u domaćinstvu bili potomci pilota koji su svojoj deci, a njihova deca će prenositi sećanja na sledeće generacije. Među potomcima pilota Čarlsa Dejvisa ove godine u kući Jevtovića bila je njegova ćerka Barbara Haspid Dejvis i Dejvisova unuka Viki Rivera.
– Nije bilo dana da mi nije ispričao poneki detalj njegovog boravka u Srbiji i njegovog spasavanja. Do detalja se sećao kako je padobranom pao pored nekog pastira, a to je bio Slavko Jevtović. Bio je mnogo žedan, te je Slavku pokazivao da bi hteo da pije vodu, a ovaj mu je pružio svoju čuturu.
Međutim, nepoverljiv, prvo je hteo da tečnost iz čuture proba Slavko, a kada se uverio da je čobanin dobronameran i da u njoj nije bio otrov, moj deda je iz sve snage potegao iz čuture i tek posle nekoliko dobrih gutljaja se zagrcnuo. U stvari, to je stalno pričao, u čuturi je bila rakija od koje su mu se, na to se uvek smejao, uši crvenele nekoliko dana i iz njega je izbijala neka vatra od koje mu se pevalo i od koje se samo smejao, iako tada do smeha nije bilo nikome. Pričao nam je kako je zajedno sa drugim pilotima koji su bili u njihovoj kući čuvali decu, pa i našeg sadašnjeg domaćina Radišu, dok su ukućani radili u polju jer po danu nisu smeli nigde da se kreću – prenose sećanje Čarlsa Dejvisa njegova ćerka Barbara i unuka Viki.
Dovitljivi i hrabri
Osim Barbare i Viki, gosti Jevtovića uoči i u vreme obeležavanja godišnjice misije Halijard bili su i sinovi pilota Garija Kola – Robert, Gari i Les koji, kako kažu, kuću u kojoj je pre sedam i po decenija boravio njihov otac doživljavaju kao svoju, a Radišu Jevtovića i njegovu porodicu ni po čemu ne odvajaju od svojih familija.
Oni su, kao poklon Jevtovićima, ali i Srbiji, sa sobom doneli i album sa fotografijama koje je njihov otac napravio dok je boravio u Leušićima i Pranjanima i koje do sada niko nije video, ali i zlatni prsten Draže Mihailovića. Gari Kol i komandant Ravnogorskog pokreta su, naime, u vreme izgradnje aerodroma, razmenili prstenje.
– Otac nam je umro veoma mlad te od njega nismo mogli da čujemo mnogo toga o boravku u selima oko Pranjana i izgradnji piste za avione C-47, ali mnogo je toga pričao našoj majci, a ona nama. U suštini, to što smo se mi rodili, govorio je on, a majka nam prenela, treba da zahvalimo odvažnim srpskim seljacima koji su bili i hrabri, dovitljivi, a najviše dobronamerni i istrajni da spasu više od 500 avijatičara koji su sa svih strana Srbije tajnim stazama i bogazama dovođeni u Pranjane.
Bilo je slučajeva kada su srpski seljaci napijali nemačke straže kako bi u volovskim kolima prevezli pilote koji su bili pokriveni slamom ili šašom. Dešavalo se da napiju i pilote da ih u odsudnom trenutku ne uhvati panika i da se ne odaju da su u kanatama. Eto, srpski seljak je žrtvovao svoj život, pa i živote svoje porodice da bi piloti bili spaseni. Nas trojica smo uložili mnogo truda da otkrijemo fotografije koje smo štampali kao foto-album, ali svaki trud se isplatio.
A što se tiče zlatnog prstena Draže Mihailovića, on je naše porodično blago koje čuvamo u posebnom sefu. Za druge možda nema neku preveliku vrednost, ali za nas je svetinja – ističu Lari, Robert i Gari, koji hvale sve što su videli i doživeli u Srbiji, ali, ipak, najviše hvale rakiju iz Jevtovića podruma koja je, kažu, daleko bolja i od najboljeg viskija.
Jakna i cokule na dar
Sa čuturom su na Galovića brdu u vreme obeležavanja godišnjice misije Halirad bili i Radoš Kaljević, kome je kuća bila odmah do improvizovanog aerodroma, ali i Milisav Nikitović iz sela Miokovci i njegova gošća iz Pitsburga u Americi Milena Bilić. Oni su, svako na svoj način, evocirali sećanja iz 1944. godine.
– U početku me je bilo najviše strah da će avioni da nam udare u odžak kuće jer sam imao takav osećaj. No, kasnije sam se sprijateljio sa jednim pilotom koji je hteo da me povede u Ameriku i ubacio me u tu dakotu i ja bih odavno bio Amerikanac da nije bilo mog đeda Milisava koji je stavio veto na tu odluku, a njegova se nije poricala, te me izvedoše iz letelice.
Kad je avion poletao onaj pilot mi baci pilotsku jaknu i neke cokule, jer smo bili puka sirotinja. Jakna se vremenom pocepala, a i da nije, posle rata nisam smeo ni da pomislim da je nosim, ali tako se završi moje i pilotovo prijateljstvo – priča nesuđeni Amerikanac Radoša.
Jakna se pocepala, ali sećanje je ostalo. Posle rata se o svemu ovome ćutalo. Ćutali Amerikanci, ćutala nova vlast u Jugoslaviji, a ćutao i narod. Tek pre petnaestak godina počelo je stidljivo da se govori o toj operaciji, ali sve ovo što se do sada zna i što se ispričalo tek je delić onoga što pamti narod Pranjana i okolnih sela.
Rajko “sastavio” nogu
Među Amerikancima je bilo i povređenih pilota, a jednom od njih bila je polomljena noga.
– Njega su odveli kod nekog komšije koji je umeo da namešta polomljene ruke i noge i, uprkos nepoverenju ranjenika, taj naš Rajko njemu lepo namesti polomljene kosti koje su zarasle veoma brzo. Kasnije, kada se taj pilot javio lekaru u Bariju ovaj je okupio sve lekare iz tima koji nisu mogli da veruju da je jedan srpski narodni lekar tako uspešno sastavio polomljene kosti da se prelom ni na snimku nije video – priča Radiša Jevtović.
Svetkovina za pamćenje
Ove godine, prvi put od kada se misija Halijard i pominje, na mestu improvizovanog aerodroma koji su u potaji izgradili narod ovog kraja i četnici Dragoslava – Draže Mihailovića, o veličini i značaju akcije koja se smatra jednom od najuspešnijih iza neprijateljskih linija u istoriji ratovanja, govorili su predsednik Srbije Aleksandar Vučić i odlazeći ambasador SAD u Srbiji Kajl Skot. Pred nekoliko hiljada okupljenih nisu štedeli reči hvale jedan za drugog, ali i veličali herojstvo srpskog naroda uz primetno zaobilaženje detalja o agresiji NATO 1999.
