Fudbaler Nani, svojevremeno je igrao za Sporting, Mančester junajted, Valensiju i Lacio, a tokom karijere je zaradio mnogo novca. Ipak, u njegovom životu nije sve bilo tako bajno kao što to danas izgleda.
U priči koju je Nani napisao za “Players’ Tribune” otkriva detalje o svojim počecima.
– Cela priča je počela jer smo gladovali. Jednog dana sam se kao dete postao ubeđen da je Bog izabrao mene da budem fudbaler. Živeo sam sa majkom i osmoro braće i sestara u kući koja je imala rupe u podu iz koje su izlazili pacovi i gušteri. Nismo imali šta da jedemo, borili smo se za svoje živote. Ali onda je jedan od braće došao na ideju kako možemo da jedemo besplatno – priča Nani.
On je sa porodicom živeo u drvenoj kući, a kada bi padala kiša, pokrivali su krov plastikom. Njegov otac je u jednom trenutku sakupio dovoljno novca da se napravi bolja.
Međutim, otišao je na Zelenortska Ostrva, odakle je i bio poreklom i meseci su prolazili, a on se nije vraćao.
– Voleo sam ga previše da bih bio besan na njega, ali njegovo odsustvo je mojoj majci prilično otežalo sve. Četiri ćerke i pet sinova, od kojih sam bio najmlađi, morala je da se stara o mnogo dece u mestu blizu Lisabona po imenu Amadora. Ona je radila je sve da bi nas prehranila. Pevala je, radila je u restoranu i čak i u vatrogasnoj stanici.
– Posle nekoliko godina upoznala je novog čoveka, koji nije hteo da živimo u našoj kući, nego njegovoj, a ona je bila mnogo gora. Uselili smo se i nas desetoro je delilo jedno kupatilo, jednu dnevnu sobu, jednu kuhinju i kupatilo. Morao sam da spavam na kauču. Ubrzo sam se navikao na pacove i guštere. Ali jedina stvar na koju nikad ne možete da se naviknete je glad – kaže Nani.
On je objasnio kako se telo ponaša kada si gladan.
– Svi kažu “pogledajte jadnu decu u Africi”, ali ne urade mnogo toga. Ko je osetio glad, toliko da vam usta budu suva, stomak vrišti, a telo bude toliko slabo da ne moćete ništa da radite tada, on zna o čemu pričam – nastavlja Portugalac.
Dodaje da je glad motiv da nastavite dalje.
– Jednog dana je moj brat dobio ideju, mislim da sam imao deset godina. On je pet godina stariji. Pitao me je “zašto ne odemo u bogati deo Lisabona i tražimo hranu?”. Ja nisam bio siguran, ali Paulo je znao da će oni imati višak hrane i bio sam zapanjen. Davali su nam krekere, supu, hleb, kupovali nam hranu. Čak smo stekli i po kojeg prijatelja.
– Mislim da smo im se dopali jer nismo krali, nego smo bili iskreni. Jednog dana dok smo igrali fudbal Paulo je ušao u “Pica Hat” i tražio picu, rekli su da nemaju, ali nas je jedna žena dozvala i dala nam. Kakav ukus! Ljudi će misliti da preterujem, ali garantujem vam da i dan danas mogu da osetim ukus te pice. Žena nas je pitala šta radimo i rekli smo da igramo fudbal, pa nas je pozvala da dođemo i sutradan.
– Gledala nas je dok igramo fudbal i rekla nam “slušajte, imam jednog prijatelja, profesionalnog fudbalera. Možda može da vam pomogne”. Taj prijatelj je bio Marko Aurelio. I tako smo tražili picu, a dobili probu u jednom od najboljih klubova u Portugalu – rekao je Nani.
On kaže da je Paulo na probu sa Sportingom zakasnio čak ceo mesec, te da se od braće razlikuje po mnogo čemu.
Rad, disciplina su kod Luisa uvek bili prisutni dok je recimo Paulo bio talentovaniji po prirodi. Međutim, to uglavnom nije dovoljno za uspeh. Luis Nani je posle duge evropske karijere otišao u Ameriku i sada sa 33 godine igra u Orlando Sitiju.
