Kordunsko selo Čemernica u punom je smislu živelo svoje ime. U memoriji malobrojnih stanovnika tog sela, koje svojim krajevima gotovo spaja Topusko sa Vrginmostom, posle poslednjih ratova ostali su samo čemer i jad. U Drugom svetskom ratu tri četvrtine muških glava otišli su na pokrst u glinsku crkvu Presvete Bogorodice i tamo svirepo pobijeni, u ovom poslednjem iz devedesetih svi su Čemerničani otišli u izbeglištvo.
Tek su se malobrojni vratili na pusta ognjišta i zgarišta. Među njima i supružnici Nenad i Danica Utvić. Došli su 2000. godine i nekoliko godina živeli u staji, dok im kuću nisu obnovili. Ništa im, kažu uglas, nije bilo teško, ne štedeći se obnavljali su imanje i strpljivo čekali useljenje.
– Otišli smo u "Oluji", a vratili se kada nam se ukazala prva prilika. Na imanju nam je ostalo troje konja, krave, svinje, traktor… Kuću su zapalili. Na Kosovu smo proveli prvu izbegličku godinu, a sledeće četiri u Surduku u Sremu, gde smo nadničarili kod domaćih seljaka, orali, kopali, brali kukuruz… Sve što je trebalo. Od toga smo živeli, dok nismo odlučili da se vratimo u svoju Čemernicu. Došli smo na ruševine, da nismo dobili obnovu ne bi se vratili. Sada mesečno dobijemo 130 evra socijalne pomoći. Da je nemamo, krepali bismo. Ovako barem platimo struju, a za hranu se pobrinemo, još možemo da radimo – priča Nenad.
Zidove u kući krase brojne fotografije jer su ćerke sa porodicama ostale u Srbiji, u Jagodini i Batajnici. Za njih povratak nije bio opcija.
– Živimo tu sami, patimo se. Malo se sveta vratilo, a i na što da se vrate. Ako dobiju zidove kao mi, ne mogu ih jesti, od čega će živeti – pita se Danica.
Ona ima 16 godina radnog staža i za godinu dana trebalo bi da dobije nešto penzije, pa će se malo lakše disati. Do rata su se bavili poljoprivredom i plaćali penziono. Nenad ima samo 12 godina i nedostaju mu tri da bi ostvario pravo na penziju, baš one ratne koje su "pojeli skakavci".
Kada su počele ratne igre, priseća se Nenad, bio je u dobrim godinama, imao je 44 i uredno se odazvao pozivu u vojsku tadašnjih vlasti. Još se čudi naređenju da napuste položaje uoči "Oluje". Otišli su, kaže, kao ovce. A Hrvati se sada busaju u prsa da su oslobodili državu, a pljačkali su Krajinu i ubijali starce koji su ostali. Za taj "podvig" država ih je bogato nagradila, ali oni dvadeset godina posle "Oluje" još ratuju. Protiv koga?
Hrvatska je u Evropi i to je Nenadova preokupacija. Kako biti Evropljanin u Čemernici? To još, priznaće, nije dokučio. Po njegovom iskustvu Evropa je pre ušla u njegovu staju nego u kuću. Da nije tako on bi imao uslove za penziju. Za 12 godina staža toliko i penzije. Čuo je da je tako u Evropi. Ali lokalna veterinarka priča mu drugačije. Ona insistira da njegova ždrebica, pas mešanac, krava imaju verodostojan rodovnik, od koga potiču, ko su im roditelji, dedovi, babe…
– A ja kao da sam pao s Marsa. Pretke su mi ubijali, mene proterali i nikako da dokažem da tu imam neka prava. Ja moram po evropski sve da platim za životinje, za njihov rodovnik, a gde je moj. Za Šarova moram da platim 50 evra da ga cepi i čipira, isto toliko za kobilu, pa kravu. To je, kažu, evropski standard. A gde je moj standard, moja prava – pita se u čudu Nenad, napominjući da ga je nostalgija vratila u zavičaj, ali da je pod stare dane shvatio da se od ljubavi teško živi.
– Volim tu da budem, ali idu godine, sve je teže, ko zna gde ćemo završiti – kaže on.
Ljubav prema konjima
– Imam mladu kobilu, devet meseci. Ne mogu bez konja, uvek sam ih držao. Već na proleće moći će da mi dovuče drva iz šume. Pre rata sam imao konje kakvih nije bilo u kraju, ormu po narudžbi, novi gumenjak. Ma kakav mercedes, bila je to milina – priseća se Nenad prohujalog vremena.
