Kovački zanat statusni je simbol stare vranjske familije Duguri. Osnivač familije bio je Boško, koji je otvorio kovačku radnju u blizini kafane Belo jagnje, u Gornjoj čaršiji, u 19. veku. Nasledio ga je Stojan, a sa radnjom i nadimak Dugur. Pravi Stojanov naslednik u kovačkom zanatu bio je Nikola Bošković Kole Dugur. Rodio se 1870. godine. U to doba, krajem 19. i početkom 20. veka, posla za kovače i kolare je bilo preko glave. Bilo je mnogo rabadžija i rabadžijskih kola.
– U to vreme čekalo se u red pred Koletovu radnju. Otvarao je kada je svanjivalo, a ne bi zatvarao dok se posao ne završi. Kad se odvojio od oca, Kole je kupio kovačku radnju u srcu grada. Posao kovački nije bio nimalo lak. Zahtevao je snagu, ali i umeće. Kolari bi napravili kola od drveta, a onda ih je trebalo okivati gvožđem – cugovima, šarati, nameštati osovine, nabijati tulce u glavčine, stavljati šelne… U čelu radnje je bila ozidana ložionica, od nepečene cigle, sa odžakom. Na nju su prikačivani mehovi od kozje kože. Imali su pet do šest pregrada. Na mehove su stavljana dva lanca, koja su se vukla ručno i pri tom razvlačeći pregrade stvarala vazduh koji je direktno ulazio u ložionicu. U ložionici se potpaljivao isključivo bukov ćumur da što pre stvori dovoljnu količinu žara i razvije veliku toplotu. Tu bi se stavljali metalni delovi, a onda oblikovali na nakovanju. Nakovanj je težio oko 100 kilograma i deda Kole ga je pomerao rukama kao od šale – priča njegov unuk Dobri.
|
Večni put |
Kole Dugur nije ispuštao čekić iz ruku. Najviše je radio standardnim od dva i po kilograma težine, a po potrebi i čekićem od pet i 10 kilograma. Teške čekiće je koristio kada se vare osovine i nameštaju šine na točkovima. Kole Dugur je bio pravi majstor za kovačko varenje. Polutople šine ili osovine bi savio alatom, ručno, a onda ih zavarivao kvarcnim peskom.
– To je zahtevalo preciznost, umeće i snažne ruke. Da bi uvideo da li me ima za kovača prvo mi je dao da savijam klanfe, od gvožđa debljine osam milimetara. Kada sam odradio posao, rekao je: "Znao sam da ćeš da naslediš zanat. Čim možeš da pojedeš celu tepsiju pite banice, klanfe ćeš da savijaš kao eksere" – seća se Dobri.
Njegov deda Kole je bio majstor za fijakere. Govorio je: "Pogledaj kako klize po kaldrmu. Ne čuje se ništa, nema škripanja"! Bio je majstor za klepanje kopača, klepanje i podmlađivanje sekira.
– Klepanjem su se oštrile sekire za cepanje drva. Podmlađivanje stare sekire vršilo se umetanjem zdravog komada i njegovim zavarivanjem. "Kad je Kole podmladi, kao nova bude", govorile su siromašne mušterije – ističe Dobri.
Kod Koleta Dugura mnogi su izučili zanat. Imao je esnafsko pismo, za koje je polagao februara 1920. godine. Učestvovao je u komisijama kada se polagalo za kalfe i majstore metalske struke.
– U poznim godinama, kada je sedeo na tronošku ispred radnje, prošao bi neko od majstora, obavezno ga pozdravio, pri tom mu celivao ruku – pamti Dobri. Kole Dugur je sve dok je mogao da hoda bio u radnji. Umro je u 96. godini, 1966. godine.
