Sirija je posle 12 godina građanskog rata nakon razornog zemljotresa u težoj poziciji od Turske, jer se pomoć uslovljava zbog međunarodnih sankcija zavedenih režimu predsednika Bašara el Asada. Na severozapadu zemlje, u provinciji Idlib, koju drže Asadovi protivnici, nalazi se više od dva i po miliona ljudi, koji su tokom građanskog rata prebegli iz drugih krajeva zemlje i očajnički čekaju na pomoć koja ne stiže.
Sada su to ničiji ljudi, koji su se našli usred politizacije humanitarne pomoći. Dok jedni traže da ona bude upućena direktno pobunjeničkim grupama kako bi bila van domašaja režima, drugi smatraju da samo Damask može da je raspoređuje.
Asad tvrdi da prekogranične humanitarne operacije predstavljaju kršenje sirijskog suvereniteta i da svaka pomoć mora da ide preko Damaska, iako mandat UN dopušta da dotur pomoći može da se obavlja bez dozvole njegove vlade.
David Bisli, šef Svetskog programa za hranu, organizacije UN koja je u najboljoj poziciji da prikupi fondove, godinama je objašnjavao da novac treba upotrebiti kako Sirijci ne bi bežali u emigraciju, a sada ponavlja da pomoć nije namenjena Asadovom režimu, već ugroženom stanovništvu.
Lokalno stanovništvo u Idlibu već je živelo po kućama koje su bile oštećene ruskim i režimskim bombama, a putevi su razoreni do te mere da su UN morale privremeno da obustave dotur pomoći iz Turske. Vlasti u Damasku ne mogu da upute pomoć, a “Beli šlemovi”, koji pripadaju pobunjenicima, nemaju ni sredstva ni opremu.
Preživeli su se već okupljali na sirijsko-turskoj granici kako bi protestovali zbog nedostatka međunarodne pomoći. Umesto hrane, lekova i drugih potrepština, preko jednog od tri novootvorena prelaza stižu im samo tela sirijskih izbeglica stradalih na turskoj teritoriji.
Tako je zemljotres propraćen naknadnim političkim potresima. I povoljnim i nepovoljnim.
Izolovani sirijski vođa prvi put je dobio pozive arapskih lidera koji nude pomoć. Predsednik Abdel Fatah el Sisi pozvao ga je prvi put otkako je 2014. došao na vlast u Egiptu. Liban je uputio prvu visoku delegaciju za Damask. Saudijci koji su tražili rušenje Asada šalju pomoć i na teritorije koje kontrolišu pobunjenici, i u oblasti pod kontrolom režima.
Uključuje se i Katar, iako nema diplomatskih odnosa. Čak je i Izrael, na molbu Rusije, uputio pomoć u ćebadima i lekovima zemlji s kojom je formalno u ratnom stanju.
Stvari sa Zapadom su složenije. Pomoć se politizuje. Asad je poručio da će prihvatiti pomoć iz svake zemlje, Crveni krst Sirije pozvao je američku agenciju za razvoj da pomogne, a sličan apel upućen je i EU.
Amerikanci kažu da rade s partnerima da obezbede pomoć ali odlučno odbijaju saradnju sa režimom u Damasku.
– Fondovi idu sirijskom narodu, ne režimu – izjavio je državni sekretar Entoni Blinken.
Ispostavlja se da je pomoć više pitanje volje, nego savladavanja logističkih prepreka. Umesto da se fokusira na preživele sirijske žrtve, Vašington ipak više brine potreba da izoluje Asada. Evropska komisija “ohrabruje” članice da odgovore na sirijske zahteve za pomoć u hrani i medicinskoj opremi, ali pažljivo prati i da je vlast u Damasku ne skreće u neželjenom pravcu. Unija je kao prvu pomoć Siriji već dodelila 3,5 miliona evra, što je pola miliona više nego Turskoj.
Retorika debate na temu ili izolovati Asada ili biti njegov simpatizer nanosi mnogo štete Sirijcima koji su preživeli zemljotres.
Cudan neki zemljotres?!?