Iako je svom narodu ostavila najlepše rodoljubive stihove, pesnikinja koja je stvarala rame uz rame sa Karadžićem i Njegošem, poznata Milica Stojadinović Srpkinja bila je veliki patriota. Živela je za otadžbinu, a ona joj se nije zahvalila.
Ratna reporterka
Nemirni duh pesnikinju Milicu Stojadinović nije držao na mestu. Obrela se u Beogradu 1862. kada se sukob na Čukur česmi oko reda za vodu pretvorio u pravi rat Srba i Turaka i izazvao tursko bombardovanje grada.
Miličine izveštaje sa uzavrelih ulica objavio je najpre peštanski “Mađarski dnevnik”, da bi ga prenele i ostale evropske novine, prvi put upoznajući svoje javno mnjenje sa stradanjem hrišćana na porobljenom Balkanu. Milica Stojadinović Srpkinja je tako postala prvi ratni izveštač u istoriji srpskog novinarstva.
Privlačeći i druge, strane novinare, učinila je da naslovne stranice evropske štampe vrve od brojnih zločina koje su činile tadašnje osmanlijske vlasti u Beogradu. Tako je pomogla stvaranju diplomatskih uslova koji će pet godina kasnije knezu Mihailu Obrenoviću omogućiti da Osmanlije zauvek protera iz Srbije.
Tako je Srpkinja zaslužila odano kneževo prijateljstvo, i Mihailo ju je sve do svog tragičnog kraja veoma poštovao i pomagao. Bilo je razloga da se veruje da je među njima bilo i nečeg dubljeg. Neki tvrde, i istinska ljubav. Mihailo joj je od srca poklonio mali ženski zlatan sat, koji je ona neprestano držala na noćnom stočiću, kraj uzglavlja, da bi stalno osećala kako svu noć i zorom pored nje kuca srce voljenog kneza.
Poslednje meseci života Milica Stojadinović Srpkinja hranila se isključivo na sahranama i daćama. Dokrajčila ju je tuberkuloza, česti usud sirotinje.
U kakvom siromaštvu je Milica Srpkinja provela poslednje dane, najbolje govori pismo koje je uputila svom prijatelju Franklu: “Ako želite da vam pišem, pošaljite mi onda hartije i kuvertu sa markom, jer ja nemam ni pare da bi ih mogla kupiti. Zato i pesme više ne pišem.” U poslednjim trenucima sa njom je bila Hrista, šesnaestogodišnja devojka iz komšiluka.
Tvrdilo se da se pred kraj života najpoznatija Srpkinja propila i da je bila u očajnom stanju. Bolji poznavaoci, međutim, kažu da je nisu ubile beda i nemaština, već njena neispunjena želja koja ju je kroz život vodila i u srpsku prestonicu i dovela.
Živela je u zanosu za svoju mladu otadžbinu, za njenu herojsku istoriju i junake, nadajući se da će svojim besedničkim žarom pokrenuti iz duševnog mrtvila beogradske rodoljube.
Trebalo je to da bude konačni smisao njenog puta, kruna njenih ideala, ali je njen zanos ostao bez odgovora. Beograd i Beograđani su uveliko slavili neke druge junake i neke drugačije vrednosti u kojima nije bilo mesta za iskreno rodoljublje.
