Primarijus dr Milovanka – Mila Jančev iz Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć svih 78 dana agresije na SRJ provela je sa kolegama Hitne pomoći na terenu, spasavajući povređene nakon bombardovanja Beograda. U razgovoru za “Vesti” dr Jančev ističe da i 25 godina kasnije pamti raskomadana tela i jauke.
– To je nešto što, ma koliko ste profesionalac, ne možete da izbrišete iz sećanja – kaže dr Jančev.
Kao dva najteža momenta ističe bombardovanje zgrade RTS i granatiranje KBC “Dragiša Mišović”. Zgrada televizije u Aberdarevoj ulici uništena je 23. aprila, u 2.06. U tom napadu živote je izgubilo 16 radnika RTS, a isto toliko je ranjeno.
– Moja ekipa nije tada bila među onima koje su se prve pojavile na mestu tragedije, već malo kasnije. Međutim, to je događaj koji nikada neću moći da zaboravim. I dalje se sećam mraka, dima i raskomadanih tela. Mislim da je od tada ta zgrada sveto mesto. To je istovremeno i spomenik jednog agresivnog ponašanja, nerazumevanja. Ubistvo tih ljudi nazvali su kolateralnom štetom, ali to im je bila namera. RTS nije vojni objekat, sa ciljem je gađan – kaže dr Jančev.
Spasavanje dece
Drugi događaj iz rata koji joj se urezao u sećanje je bombardovanje KBC “Dragiša Mišović” 20. maja u 00.50. Poginulo je sedam gardista, tri pacijenta i čuvar. Uništena je zgrada neurologije, a oštećene su zgrade Dečje klinike i Ginekološko-akušerske i prostorije pravne službe bolnice i računovodstvo.
– Bilo je strašno. Znalo se da je to hospitalna ustanova, a opet je gađana. Moja ekipa se pojavila ispred bolnice posle 15-20 minuta. U tom prvom trenutku ne vidite ništa. Vidite dim, haos, ruševine i čujete jauke. A onda se sve stiša. I ta tišina koja usledi je možda i najstrašnija – priča ova doktorka.
Dr Jančev kaže da je na nju snažan utisak ostavila požrtvovanost osoblja Dečjeg odeljenja bolnice.
– Kada je KBC “Dragiša Mišović” pogođen na Dečjem odeljenju je bilo nekoliko desetina ranije hospitalizovane dece. Tu noć na rukama su ih na bezbedno prenele dežurna doktorka, medicinska sestra i spremačica. To su prave heroine i boli što o njima niko ne priča kada se obeležavaju godišnjice – kaže dr Jančev.
Sindrom slomljenog srca
Kao iskusan kardiolog u kasnijem, poratnom periodu primetila je fenomen koji i dalje nije dovoljno ispitan – sindrom slomljenog srca.
– Sve više ljudi je nakon NATO agresije počelo da se žali na srčane smetnje, a da pritom sva dijagnostička ispitivanja nisu ukazivala da postoji problem. Reč je o kardiovaskularnom oboljenju koje je poznato kao stresna kardiomiopatija ili Takotsubo sindrom. Za širu javnost je mnogo poznatiji izraz sindrom slomljenog srca, odnosno oboljenje koje je proizvod iznenadnog akutnog stresa koji može brzo da oslabi srčani mišić. Uverena sam da su građani Srbije tokom 78 dana agresije bile žrtve “slomljenog srca” – navodi ova doktorka.
Dodaje da je jedna od posledica NATO agresije i posttraumatski stres. Nakon bombardovanja Srpsko lekarsko društvo i Sekcija za urgentnu medicinu je održalo simpozijum na ovu temu, a govorili su predstavnici Medicinskog, Pravnog i Fakulteta političkih nauka, kao i Etičkog komiteta.
Najmlađa žrtva
Primarijus dr Milovanka Jančev je neposredno pred rat 1999. pomagala u rekonstrukciji Doma zdravlja u Kuršumliji. Posle rata u naučnom časopisu “94” objavila je poseban rad o ratnim dejstvima na Kuršumliju gde je tokom agresije NATO poginulo 17 ljudi.
– Među njima je bila i Bojana Tošević, beba od 11 meseci. Ubijena je u naručju svoga oca na Uskrs 1999. godine u pet sati ujutro, u selu Merdare pored Kuršumlije. Naša dužnost je da joj se podigne spomenik kao svedočanstvo o vremenu bezumlja – ističe dr Jančev.
Sve više malignih bolesti
Dr Jančev kaže da bez sumnje postoji uzročno-posledična veza između NATO bombardovanja 1999. godine i porasta obolelih od malignih bolesti.
– Potrebno je detaljno obaviti analizu svih lokaliteta gde je korišćena municija sa osiromašenim uranijumom, ali ništa manje važno je i utvrditi stepen zagađenja zemlje i vode na mestima gde su gađana industrijska postrojenja – naglašava dr Jančev.
