Svetlana Kitić je zvanično najbolja rukometašica svih vremena. Ceca Nacionale bila je član najtrofejnije ekipe u istoriji našeg rukometa, Radničkog sa Crvenog krsta. Sa “krstašicama” je osvojila Kup šampiona 1980. i 1984, a 1986. Kup pobednika kupova.
Ceca je ušla u besmrtne još 1988, kada je IHF proglasio za najbolju igračicu sveta te godine. Rođena Tuzlanka je sa reprezentacijom Jugoslavije osvojila zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984, a četiri godine ranije, kao 20-godišnjakinja, okitila se srebrom na OI u Moskvi.
Igrala je do 49. godine i u prebogatoj karijeri osvojila 21 klupsku titulu, a pored medalja sa Igara, sa nacionalnim timom se okitila srebrom na SP u Južnoj Koreji, zlatom i bronzom na juniorskim prvenstvima sveta. Odigrala je 202 utakmice za reprezentaciju i postigla preko 900 golova.
Na jednoj trening utakmici Radničkog i reprezentacije Jugoslavije igrale su skoro sve rukometašice kluba sa Crvenog krsta. Kandija je imao dvostruku ulogu, tačnije, sedeo je na obe klupe – bio je i selektor Juge i trener “krstašica”. U drugom poluvremenu, poslednjih 15 minuta, ubacio je i Kitićevu u nacionalni tim, a ona je za to vreme postigla tri gola iz isto toliko pokušaja, izvela nekoliko asistencija i tako je našla mesto u prvom timu reprezentacije!
Debi iz snova
Bližio se debi za nacionalni tim, tačnije Kup SSSR. Dok je i dalje čekala ispisnicu matičnog kluba Jedinstva, sa 16 godina postala je najmlađe “plavo” u rukometu, bez odigrane utakmice u Prvoj ligi! U Odesi je prvi put obukla najdraži dres. I, već u premijernom susretu protiv Čehoslovačke, u groznici je odigrala poslednjih deset minuta, postigla šest golova, preokrenula rezultat i donela pobedu reprezentaciji Jugoslavije (23:17). Tadašnje saigračice su pričale da se tresla od uzbuđenja, da je pričala “kao navijena” pitajući se svakih nekoliko minuta da li je ovo stvarnost, ni sama ne verujući da je postala reprezentativka.
– Nikada neću zaboraviti taj prvi meč u dresu sa državnim grbom. Evo, pogledajte i sada se naježim – rekla je Ceca prilikom posete redakciji “Vesti”.
Ceca se našla u društvu majstora rukometa: Dragice Palaverse, Ivanke Šuprinović, Nade Abramović, Kaje Ileš, Ane Titlić, uz nadolazeće Zoricu Pavićević, Vesnu Milošević, Rene Lepoglavec… I, mada je najmanje igrala, uz iskusnu Palaversu bila je najbolji strelac protiv Čehinja i Mađarica. “Pokazala je da na nju može da se računa” pisali su gotovo svi novinari u izveštajima sa utakmice.
– Pamtim mnoge detalje sa tog prvog izlaska u svet. Posle poraza od odličnih Mađarica (19:13), koje je predvodila čuvena Amalija Šterbinska, bile smo veoma utučene zbog loše partije i rezultata. Ipak, ne zadugo, niotkuda se pojavio naš poznati pevač Miki Jevremović, izveo nas na večeru i čitavu noć pevao samo za nas. Bilo je divno, na sve se zaboravilo!
Kako su bivše svetske šampionke iz Beograda 1973. neslavno prošle i na SP u Kijevu dve godine kasnije, očekivalo ih je podmlađivanje. Selektorski tandem Bogdan Margan – Vinko Kandija odlučio je da ovaj mešoviti sastav uigrava na Četvoroboju nacija u Bratislavi i Tmovu (1976), da bi zablistao sledeće godine, na B Svetskom prvenstvu u Nemačkoj.
– Sećam se tog SP 1973. Dolazila sam sa klubom iz Tuzle, kao navijač. Za rukomet nije dovoljna samo brzina, već i snaga povezana sa tehnikom i kombinatorikom. Još se najbolji rukomet igra u istočno-evropskim zemljama – ocenila je Kitićeva 1981.
Prva medalja
Svetlana je igrala sa ženama koje su po godinama mogle da joj budu majke ili starije sestre, ali to ni nju, ni njih, ni u čemu nije ometalo. Dobra stvar je bila što su mnoge reprezentativke bile članice Radničkog, pa joj je bilo lakše da se adaptira na novu sredinu.
Iako je mnogima zbog godina bila posebno draga, pa su bili popustljivi prema njoj, to nije bio slučaj sa triom iz Radničkog. Vinko Kandija, David Kalinić i Branko Kokosović, poznat kao Kokan, a koga je Ceca, naravno, kad on ne čuje, zvala i “Mali Hitler” bili su i dalje strogi.
On je bio “tata” svima u Radničkom, posebno velikom broju devojaka koje nisu iz Beograda. Obezbeđivao im je smeštaj, škole, zaposlenja, najobičnije, svakodnevne potrebe, proveravao broj i pol posetilaca u iznajmljenim stanovima, određivao i kontrolisao vreme odlaska na spavanje, budio za jutarnje treninge…
Usledila je 1977. i prvo juniorsko Svetsko prvenstvo. Mlada selekcija Jugoslavije igrala je u Bukureštu finale sa Ruskinjama. Prethodno je pala Danska (16:14), DR Nemačka (12:11), Norveška (20:13) i Mađarska (18:11). U dvorani u Bukureštu, 6.000 gledalaca navijalo je za “plave”, okršaj je bio nerešen (13:13), prvi produžetak takođe. U jednom trenutku, krenula je svom snagom u fintu.
– Ne samo što sam izlomila protivnicu, nego sam i pala. Malo sam inscenirala taj faul, pa je Igor “poludeo”. Sudija je pokazao na isključenje jednog igračici SSSR. Uz to sam sa parketa uspela da mu namignem. Toliko je bio ljut, da ne mogu da vam opišem. Zbog protesta je dobio crveni karton, a “plave” prvo i jedino finale sa Ruskinjama (16:13) na velikim takmičenjima – zlatnu medalju. Razume se, Svetlana je zaradila titulu najbolje mlade igračice planete. Imala je 17 godina.
Prijateljica sa Zinaidom
Supruga selektora SSSR, Igora Turčina je Zinaida, jedna od boljih rukometašica sveta, vlasnica tri olimpijske medalje i pet zlata sa svetskih prvenstava.
– Volela sam da gledam kako ona igra. “Krala” sam svaku caku, ne samo od nje, već i ostalih rukometašica SSSR. Sa Zinaidom sam ostala u odličnim odnosima. Poštujemo se.
Nosač lopti
Pošto je i u Radničkom i u reprezentaciji bila najmlađa, najčešće je na pripremama nosila mrežu sa loptama, od obližnjeg hotela do dvorane i nazad. Bila je to čast. Sa devojkama je bila i kad se radilo i kada se uživalo. Kako su prvotimke “krstašica” i vodeće reprezentativke Jugoslavije igrale, tako su uživale i van terena. Družile su se sa ostalim viđenim sportistima, ali i sa “običnim ljudima”, prijateljima iz detinjstva.
Filmske trake zbog Cece
Sa prvog juniorskog prvenstva sveta postoji i jedna anegdota. Kasnilo se svečanim defileom, pošto je selektor Rusije, Igor Turčin, stegnutih pesnica jurio Cecu po terenu.
Zbog toga je moralo da interveniše i obezbeđenje! Bio je to nezapamćen icident. Kažu da Turčina niko nikada nije uspeo tako da iznervira, ali i zadivi. Da bi uhvatio ritam njene finte, nije štedeo ni filmske trake, pa je snimao njene poteze. To je bio prvi takav poduhvat u rukometu. Kasnije je, pred mečeve, igračicama puštao usporeni snimak, radi bolje analize.
