Merilin Monro
Merilin Monro je rođena u sirotištu okružne bolnice u Los Anđelesu kao Norma Džin Mortenson. Prema njenom biografu Fredu Lorensu Gilisu, 23. februara 1956. promenila je ime u Merilin Monro. Imala je teško detinjstvo i tri braka iza sebe. Ipak, uspela je da postane glumica, pevačica, model, zabavljačica i najpoznatije ime Holivuda i šou biznisa.
Njena smrt bila je predmet raznih spekulacija i teorija zavere. Postoje indicije da je ubijena zbog ljubavne afere sa američkim predsednikom Džonom Kenedijem, da se iz nehata otrovala prekomernim uzimanjem lekova ili da je sebi smišljeno oduzela život, rešivši da okonča sa neprestanim razočarenjima u karijeri i ljubavnom životu.
Ipak, poznato je da je ova filmska diva bila u istovremenoj aferi sa obojicom braće Kenedi. Smatra se da je smrtnu presudu potpisala onog momenta kada je poželela da se uda za Džona Kenedija i da mu ugrozi brak i predsedničku karijeru.
Merilin je vrlo teško padalo što su joj celog života dodeljivane uloge naivnih i praznoglavih plavuša, i devojaka željnih novca, zbog čega, kako je mislila, nije mogla da pokaže svoje glumačke vrednosti. Ipak, Američki filmski institut je njen potencijal prepoznao smestivši je na šesto mesto na listi deset najvećih glumica svih vremena.
Merilin Monro je bila kulturna, modna i gej ikona, i jedan od najvećih seks simbola dvadesetog veka. Ono što mnogi ne znaju jeste da je bila vrlo dobra u davanju definicija i opisivanju nekih pojava, tako da se njene izreke još uvek prepričavaju. Svojevremeno je za Holivud rekla: "Holivud je mesto gde će vam platiti hiljadu dolara za poljubac i pedeset centi za dušu. Znam, jer sam dovoljno puta odbila prvu ponudu i još uvek se držim druge".
Za svoj uspeh jednom je rekla: "Da sam poštovala sva pravila, nikada nigde ne bih stigla".
Koko Šanel
Bila je vanbračno dete uličnog prodavca i domaćice, koji su pored nje imali još petoro dece. Uprkos tome što su deca bila rođena u vanbračnoj zajednici, što je u to vreme bilo nedopustivo, majka je ipak uspela Gabrijelu da krsti očevim prezimenom Šasnel. Greškom crkvenog službenika, koji je u krštenici upisao Šanel umesto Šasnel, Gabrijela je dobila prezime po kome će postati poznata.
Kada je imala 11 godina, majka joj je umrla, a otac nije hteo da preuzme brigu o deci. Završila je u sirotištu i o njoj su se brinule časne sestre. U sirotištu je ostala pet godina i u njemu je izučila krojački zanat. Napunivši 16 godina Gabrijela napušta sirotište i počinje da radi kao krojačica. Nedugo zatim seli se u Pariz gde počinje da radi po noćnim klubovima kao igračica i pevačica. Nadimak Koko, koji će kasnije početi da koristi kao ime, "zaradila" je pevajući pjesmu "Qui qu a vu Coco dans le Trocadero", u kafeu "Rotonda" na Monparnasu.
Njena velika želja je, inače, bila da se bavi dizajnom i izradom šešira koji su u to doba bili neizostavni modni detalj svake dame. Zahvaljujući finansijskoj pomoći vojnog oficira i bogatog naslednika Etjena Balzana čija je ljubavnica bila, Koko 1909. otvara svoj prvi butik, čime njen san počinje da se ostvaruje. Posao je odlično krenuo i Gabrijela ne samo da je kreirala šešire, već je nakon kratkog vremena svojim mušterijama počela da nudi jednostavne kreacije koje su se odlikovale praktičnošću i udobnošću, koje su zapravo predstavljale začetak njene "nove mode".
Uprkos početnom prihvatanju, njena odeća se teško probijala, ali uz pomoć novog muškarca, jedne od njenih najvećih ljubavi, industrijalca Artura Kapela, koji je verovao u njene vizije, Koko otvara nove butike. Već 1920. godine Šanel je predstavljala respektabilnu modnu kuću koja je zapošljavala više od 300 radnika.
Početkom dvadesetih godina prošlog veka, Koko širi područje svog kreativnog delovanja na visoki modni dizajn, kreirajući komforne i elegantne kostime, haljine, ženske pantalone, nakit i parfeme. Početak priče o Koko Šanel uklopio se u dobro poznati kalup nesrećne i siromašne devojčice koja tokom života upornošću i trudom stiže do slave i bogatstva. Ipak, njen život bio je sve, samo ne ukalupljen i prosečan.
Eva Peron
Imala je harizmu vođe, glumački talenat, aristokratsku lepotu i energiju kojom je inspirisala ljude da se bore za ono što žele. Njen život protekao je kao po scenariju za film, trajao je 33 godine i za to vreme Eva Peron postala je jedna od najmoćnijih žena u svetu. Postala je prva argentinska dama i druga žena latinoameričkog predsjednika Huana Perona.
Iako je živela u doba kada masovni mediji nisu bili razvijeni i uticajni kao danas, reči koje je izgovarala daleko su se čule. Trudila se da Argentina bude bolje mesto za život ljudi, a njen narod odužio joj se time što ime Evita simbolizuje kult slobode, borbu za prava siromašnih i emancipaciju žena.
O njoj je napisano pet biografija i snimljena su dva filma, od kojih je najpoznatiji onaj pod nazivom Evita u kome njen lik tumači pop ikona Madona, a iz koga datira poznata numera "Don’t Cry for Me Argentina". Otac joj je poginuo u saobraćajnoj nesreći kada je imala šest godina i već tada njen život postaje surova borba za opstanak. U svojoj petnaestoj godini, naoružana šarmom i talentom, Evita odlazi u argentinsku prestonicu Buenos Ajres veliki grad koji nudi ogromne mogućnosti. Počela je da se bavi glumom a prvu predstavu je imala sa 16 godina, da bi nakon toga nastalo pojavljivanje u manje poznatim filmskim rolama.
Oprobala se i na radiju gde postaje voditeljka veoma slušanog programa. Tu je osetila da ima moć da objedini tuđa mišljenja i pokrene masu. Tačka prevrata glumačkog i političkog života i viza za put u intrigantnu i enigmatičnu karijeru bio je trenutak kada je upoznala svog budućeg supruga. Eva i Huan Peron upoznali su se u januaru 1944. godine u vreme kada je on vršio proboj ka vrhu političke scene.
Par se venčao 18. oktobra 1945. Aktivno je učestvovala u sindikatima, osnovala je fondaciju koja je izgradila hiljade škola i domova za decu širom Argentine, a zaslužna je za uvođenje osiguranja za najsiromašnije slojeve društva. Pored toga, Evita Peron ostaće upamćena i kao veliki borac za prava žena. Umrla je u 33. godini od raka materice, a cela Argentina je taj dan bila zavijena u crno.
Mata Hari
Bila je poznata zabavljačica i kurtizana 20. veka. U legendu ju je odvela sumnja da je nemačka špijunka, zbog čega je i streljana. Neki izvori tvrde da je bila dvostruki špijun, a neki da se nikada nije bavila špijunažom. O njoj su ispletene mnoge priče, ali neke nisu potvrđene.
Rođena je kao Margareta Getruda Zele 1876. godine u bogataškoj porodici u Holandiji. Iako se udala za jednog oficira još sa 19 godina, nije joj išao porodičan život. Dvoe djece koje je rodila umrla su još u detinjstvu, a ubrzo se i razvela. Od 1905. počinje da radi kao egzotična plesačica u Parizu pod umetničkim imenom Mata Hari.
Nastupajući u oskudnoj odeći namamila je mnoge muškarce da joj postanu ljubavnici i omoguće raskošan život pun putovanja, luksuza i slave. Početak prvog svetskog rata mnogima je doneo bedu, ali ne i njoj. Upoznala se sa visokim nemačkim oficirima, a mnogi od njih bili su joj i ljubavnici. Ove veze došle su joj i glave. U februaru 1917. u njenu hotelsku sobu upala je Francuska tajna služba, koja ju je optužila je da je misteriozni špijun N21.
Neki izvori tvrde da je Mata Hari bila Francuzima žrtveno jagnje, jer im je pravi špijun umakao. Osuđena je na smrt streljanjem, a i sam čin streljanja ostao je u legendi, jer ima više verzija. Po jednoj, Mata Hari se držala hrabro, po drugoj je poslala poljubac streljačkom vodu, dok se po trećem skinula pred vojnicima. U svakom slučaju ostala je jedna od najintrigantniji i zanimljivijih žena 20. veka.
Indira Gandi
Godine 1966. Indira Gandi je postala predsednik Vlade Indije. Od tada, pa sve do svoje tragične smrti s manjim prekidima vladaće mnogoljudnom Indijom.
Ceo svoj život provela je u borbi za prosperitet naroda Indije. Skoro dve decenije bila je na čelu države, druge u svetu po broju stanovnika. Imala je veliku vlast i moć, ali joj je život ipak bio tužan i nesrećan.
Na njenu sahranu 1984. godine, posle atentata koji su izvršili ekstremni Siki, došli su najviši državnici iz sto svetskih zemalja.
Majka Tereza (1910–1997)
Časna sestra koja je život posvetila borbi za prava siromašnih postala je globalni simbol solidarnosti, skromnosti i dobre volje. Kroz rad u misionarskim organizacijama u Indiji, ona je lično odgovorna za pomoć hiljadama gladnih i siromašnih, za šta je dobila i Nobelovu nagradu za mir 1979. godine.
Rođena je 1910. godine u albanskoj porodici u Skoplju u Makedoniji, koja je tada bila deo Srbije. Sa 18 godina je s grupom opatica otputovala u Irsku, a zatim i u Indiju, gde se i zvanično zaredila.
Ljubav ne može da opstane sama jer onda nema smisla. Ljubav mora da pređe u akciju, a ta akcija se zove pomoć, govorila je majka Tereza.
