Meran je zapravo devojčica, koja kao i mnoge druge živi u laži zbog nemogućnosti svoje porodice da ima sina, a želi da stvori mogućnosti u društvu u kom su žene iza zatvorenih vrata.
Patnju devojčica zarobljenih u telu dečaka u svojoj knjigi "The Underground Girls of Kabul“ opisala je autorka Dženi Nordberg koja se nada da skrenuti svetsku pažnju na ovaj problem.
"Ovo je univerzalna priča o ugnjetavanju koja me duboko pogađa. Najgore je što se o ovome jako malo zna i predstavlja najmisteriozniji i najzatvoreniji deo avganistanskog društva i kulture“, ispričala je autorka knjige.
Verovali ili ne, do 2010. godine se nije znalo za postojanje fenomena devojčica prerušenih u dečake – bacha posh, kako ih zovu. I sama autorka knjige je za ovo saznala tek 2009. godine kada je intervjuisala lokalnog političara Azita Rafata. Njegove vesele ćerkice su joj tada otkrile da je njihov najmlađi brat takođe devojčica.
"Bila sam zapanjena, nisam znala da li mogu da im verujem. Ali, to je bila istina“, priseća se.
Kako joj ova činjenica nije dala mira, ona je nastavila da istražuje i došla do velikog broja porodica čiji su sinovi zapravo ćerke.
"Ove devojčice su odgajane kao dečaci iz više razloga, a glavni je da se u Avganistanu smatra da samo muškarci vrede. U duboko patrijahalnom društvu, gde samo muškarci nasleđuju nekretnine i izdržavaju porodice svojim radom, porodica bez sina smatra se slabom, nekompletnom, a roditelji izazivaju sažaljenje“, ispričala je.
Nažalost, ovo je jedini način da se porodice sa ženskom decom izbore s nepravdom koja će im biti naneta, zbog čega uopšte nije neobično što devojčice "pretvaraju" u dečake i tako ih predstavljaju svetu.
Mali dečaci se u pubertetu vraćaju u svoj originalni pol, iako neke devojčice pristaju na muški imidž sve do udaje.
"U Avganistanu dečak može slobodno da se kreće, igra napolju, vozi bicikl, bude u društvu starijih muškaraca. Devojčicama je ipak malo toga dozvoljeno. Zato prerušena devojčica može imati širi pogled na svet i veće privilegije, ima šansu da ide u školu u oblastima gde to nije dozvoljeno“.
Ipak, povratak u ženski rod nakon godina provedenih u muškom svetu nekada i nije tako lak. Tada se mali prozor slobode zatvara, a devojke počinju da nose marame i spremaju za brak sa muškarcem kog njihovi roditelji odaberu.
Upravo iz tih razloga petnaestogodišnja Zahra, čija se priča pojavljuje u knjizi nikada ne bi želela da bude žena u Avganistanu.
Devojčice koje se predstavljaju kao dečaci u Avganistanu nisu jedinstven slučaj. To je nešto sa čim su se tokom istorije žene suočavale ne bi li ostvarile osnovna ljudska prava, poput prava na obrazovanje. Ipak, u 2014. godini avganistanske devojčice/dečaci su simptom ekstremno disfunkcionalnog društva koje nesumnjivo mora da se menja.
