Za članove, klijente i volontere Srpskog socijalnog servisa i podrške, Dan Australije je bio povod da se nađu na godišnjem pikniku u Brimbenku, na zapadu Melburna.
Izuzetno topao dan, oko 37 stepeni i kovid su omeli da okupi veći broj ljudi, ali mnogi stari i novi prijatelji su imali prilike da se lepo druže i sjajno zabave, rekao nam je Milan Pualić, predsednik servisa.
– Danas smo, za Dan Australije, okupili naše članove, klijente i volontere, planiran je ručak i ovde smo da provedemo ceo dan u dobrom društvu i veselju – naglasila je Aleksandra Jović, službenica u Srpskom socijalnom servisu.
– Meni je jako lepo danas, iako je toplo. Volim ovo udruženje, sviđa mi se narod, iako malo koga poznajem, jer sam prvi put ovde. Međutim, upućena sam i drago mi je da sam danas ovde – priča nam Mila Mitrović, koje u Australiju došla još 1969. godine sa suprugom i detetom, a danas živi u Dandenogu.
Pošto se Mila s vremena na vreme oseća usamljeno, njena jetrva Tonka Balog ju je dovela, kako bi se družila sa ostalim članovima Srpskog servisa.
– U Australiju sam došla 1970. i volim je k’o rođenu majku. Sve mi je dala, šta god sam poželela. Ovde sam upoznala Milanovo društvo, koje mi se jako sviđa, u kojem dugo godina volonter. Posećujem stare ljude i žene, gde god i kad je potrebno. Milan je veliki organizator, brine o nama svima, veliki, humani čovek, što mi se izuzetno sviđa, i zato i dolazim iz Dandenoga u Brimbenku. Ovo je sve moje društvo, kao braća i sestre, i da nisam danas mogla da dođem plakala bih ceo dan – iskreno će Tonka.
Natalija Momčilović nam priča da je dolazila da se druži još dok joj je pokojni muž bio živ.
– Bila sam volonter, ali sad više ne mogu toliko da pomognem. Čekam operaciju nogu, još od 2019, i ko zna kad će to biti, jer sad je već 2022 – vajka nam se Natalija i kaže da misli da je od svih srpskih penzionera ona najduže u Australiji u koju je došla sa četiri godine 1950. iz Nemačke, gde je rođena.
Nakon sedam godina provedenih u crkvenom penzionerskom društvu Kizboro, Radovan Pajić se na poziv Milana Pualića, da bude volonter i da pomogne u vožnji penzionera se odazvao, i sad tome ima skoro 12 godina.
– Kad god klijenti, penzioneri treba da idu negde, ja ih minibusom sa 12 sedišta, pokupim ispred kuće, i nakon događaja svakog od njih vratim ponovo do kućnog praga. Svi su, pretežno, zadovoljni, a mislim da Milana vodi ovu grupu izuzetno dobro. Malo je korona poremetila naš raspored druženja, i nedeljnih i godišnjih izlazaka. Što se tiče društva to je pretežno starije, preko 80 godina, koje vrlo teško kreće, tako da danas nisu mogli svi ni da dođu. Mene zdravlje još uvek dobro služi i dobar sam za volanom iako ulazim u februaru u 80. godinu. Ali opet hvala bogu, zahvaljujući zdravlju i volji sve se postigne – veselo će Radovan.
Izuzetno toplo vreme nije omelo vremešnu gospođu Mariju Sabo (82) da dođe na piknik.
– Oko deset godina sam u ovom društvu. Moj muž je jako voleo ove ljude posebno gospon’ Pualia.
Takvih ljudi kao što je gospon Pualić nema puno. Jako je ljubazan i dobar za narod. A ljudi su ovde prijatni, razvila su se prijateljstva što nam čini veliko zadovoljstvo i radost. Moj muž je preminuo pre četiri godine, ali ja još uvek dolazim – od srca će Marija.
Bio je to još jedan dan koji će članovima Srpskog socijalnog servisa ostati u lepom sećanju, u iščekivanju novih izleta i druženja.
Da pomažemo jedni drugima
A kakav je to piknik bez dobre hrane za koju je pored Dragana Ostojića koji je obezbedio pečenje, bio zadužen i Tomislav Antonić.
– Pomaže Bog – pozdravio nas je Tomislav – Kao predsednik volim da pomažem sva društva, tako i ovo penzionersko društvo i Srpski socijalni centar. Važno je da su sva društva zajedno i da jedni drugima pružamo pomoć kada je potrebna.
