Devedesetih godina Aleksandar Đorđević nesumnjivo je bio omiljena sportska ličnost i košarkaški kralj u Srbiji.
Po završetku igračke karijere ostao je u žiži sportske javnosti kao selektor Srbije i trener koji je vodio najbolje klubove u Grčkoj, Nemačkoj i Italiji. Na Apeninskom poluostrvu Đorđević je ostavio dubok košarkaški trag kao igrač Milana, Pezara i Bolonje, pa je dobio poverenje da sa klupe predvodi svoje bivše timove.
Sportska javnost je bila iznenađena kada je pre pet dana posle poraza od Dinama Sasari naš stručnjak dobio neočekivani otkaz. U porodici Segaredo koja je vlasnik kluba odlučili su da otpuste Đorđevića iako ekipa ima dobre rezultate. Bolonja je izborila plasman u top 16 Evro kupa i u vrhu je italijanskog prvenstva.
Razlog za smenu bio je više nego bizaran, Đorđević na utakmici protiv Sasarija nije pružio priliku Marku Belineliju koji je doveden iz NBA lige kao pojačanje. To je iznerviralo vlasnike kluba da su odlučili da prekinu saradnju sa uspešnim stručnjakom.
Međutim, takav potez izazvao je revolt u ekipi, pre svega kod dvojice srpskih košarkaša, tako da su Miloš Teodosić i Stefan Marković najavili odlazak iz kluba. Konfuzija u timu je bila potpuna i pretila da preraste u opšti haos. Da li zbog toga ili su porodični vlasnici shvatili da su prenaglili usledio je veliki obrt. Otkaz Đorđeviću za manje od 24 časa je povučen i on je ostao na klupi giganta iz Bolonje.
Đorđević kao selektor Srbije osvojio je srebrne medalje na Olimpijskim igrama, Evropskom i Svetskom prvenstvu. Jedini je u Srbiji kome je to uspelo da ostvari i kao igrač. Legendarni košarkaš će ljubiteljima košarke u našoj zemlji zauvek ostati u sećanju po dve čuvene trojke.
Prvu je postigao u crno-belom dresu, kada je doveo Partizan na krov Evrope u Istanbulu u finalu Kupa šampiona protiv Huventuda. Druga nije odlučivala direktno o trofeju, ali je veoma značajna jer je donela pobedu tadašnjoj reprezentaciji Jugoslavije protiv Hrvatske na Evropskom šampionatu u Barseloni.
Još jedan meč u reprezentativnom dresu je obeležio karijeru čuvenog plejmejkera. Finale Evropskog prvensta 1995. u Atini protiv moćnog sastava Litvanije. Najteže utakmice uvek pokažu ko je veliki igrač, a to je upravo bio pomenuti meč. Naš državni tim do finala je stigao tako što je eliminisao domaćina. To je bilo dovoljno da publika u hali iskaže neverovatnu mržnju protiv “orlova”.
U neizvesnoj utakmici Sale Nacionale rafalnom paljbom predvodio je našu selekciju do trona. U verovatno najboljem evropskom finalu ikada odigranom maestralno je dirigovao igrom i postigao 41 poen, od čega čak devet trojki iz svih pozicija na terenu.
Pamtiće se njegov potez kada je ubeđivao Arvidasa Sabonisa da se vrati na parket, pošto je nezadovoljan suđenjem čuveni Litvanac povukao ekipu sa parketa:
– To mi je najdraži meč u karijeri. Obradovali smo naciju jer smo se popeli na krov Evrope, posle nekoliko godina pod sankcijama. Pobeda je proslavljena kao nacionalni praznik.
Jedan od najboljih evropskih košarkaša imao je kratku epizodu u NBA ligi, ali se posle desetak utakmica u Portlandu vratio u Barselonu. Kasnije je isticao da nikako nije mogao da se navikne na američki način života.
Za Đorđevića se praktično odmah po rođenju znalo da će biti košarkaš, pošto je njegov otac čuveni trener Bata Đorđević. Karijeru je počeo u Crvenoj zvezdi, ali su njeni treneri napravili neverovatan previd i proglasili ga netalentovanim.
Došao je u Partizan gde je na njegov košarkaški razvoj veliki uticaj imao Zoran – Moka Slavnić, koji je tada vodio crno-bele. Pružio je šansu tada nepunoletnom mladiću u večitom derbiju, koji je Đorđević ponovo rešio kao što je to činio mnogo godina kasnije – trojkom. Od tog trenutka pred Đorđevićem se otvorio put ka slavi i popularnosti.
