Došla je i ta 1980. godina, po mnogo čemu posebna za Svetlanu Kitić. Tada se dogodila ljubav sa fudbalerom mostarskog Veleža, Blažom Sliškovićem, ali i prva olimpijska medalja. Od 19. jula do 3. avgusta Moskva je bila domaćin Igara, na kojima prvi i jedini put nisu učestvovali američki sportisti.
Razlog tome bio je bojkot kojim je predsednik SAD, Džimi Karter, hteo da kazni Moskvu zbog Sovjetske intervencije u Avganistanu. Ceca je imala 20 godina kada se pojavila pod svetlima najveće sportske pozornice. Nije bila posebno uznemirena zbog toga, ali jeste zato što je Selo bilo u potpunoj izolaciji, što su blokovi bili podeljeni na muške i ženske, a najviše joj je smetala doping kontrola. Imala je bliski susret sa njom. Posle drugog meča Kitićeva je bila izabrana za doping test, pa je ostala do mrklog mraka u dvorani, u sobici za uzorke.
– Sportisti su bili podeljeni u muški i ženski blok ispred kojih su stajali naoružani čuvari. Van hale, gde smo igrale utakmice, nigde nismo smele da izlazimo – priseća se Ceca mnogo godina kasnije.
Bez problema sa Mađaricama
Na prvoj utakmici, protiv Mađarica, bila je najbolja, uz sjajnu Vesnu Milošević na golu i, mada je u presudnim trenucima postigla četiri pogotka i direktno dovela do toga da se odlične protivnice ne vrate u meč, nije bila zadovoljna:
– Moglo je to i ubedljivije od 19:10, mada, da nam je neko pre početka ponudio, bile bismo zadovoljne i golom razlike, za korak smo bliže medalji. Da smo izgubile, zbogom veliki snovi.
U finišu sledećeg okršaja u odbrani nije mogla da se izbori sa Nemicama. “Zaradila” je isključenje, a Rotherova priliku za šut i izjednačenje – 15:15 sa svetskim prvakinjama.
– Kitićeva je u takvoj situaciji opravdala poverenje, ispunila je traženi zadatak – odbacio je, na konferenciji za štampu, trener Josip Samardžija pitanje jednog sovjetskog novinara da li je naša “devetka” igrala slabo. – Mislim, doduše, da ona uvek može i bolje i više.
Novinari su ispred dvorane čekali Kitićevu, ali je ona morala na doping kontrolu. Dočekali su Kaju Ileš, kapitena:
– Malo smo se uplašile pri kraju. Igramo, zaista, dobro i prosto sama ne verujem da nam tako ide. Šteta što se tako završilo. Ipak, mislim da smo pokazale da vredimo i da ćemo ovde igrati ne samo za bronzanu medalju – rekla je Ileš posle duela sa Nemicama čuvenom rukometnom novinaru Pavlu Ercegu za “Sport”.
Pobeda protiv narednih rivalki, Čehoslovačke, donosila je sigurnu medalju i put na Svetsko prvenstvo u Mađarskoj dve godine kasnije. Dok su se mnogi pitali da li devojke imaju snage za to, Kitićeva je bila samouverena:
– Zbrisaćemo ih!
Na kraju i sama je bila šokirana zbog velikih 25:15.
Letargija protiv SSSR
Došao je 27. jul, “finale pre finala”, okršaj sa SSSR. Boljem je gotovo sigurno bio namenjen najviši stepenik pobedničkog postolja. Jugoslovenke su upale u letargiju, greška za greškom i 10:4 do odmora, bez šansi da se išta na terenu promeni. Svetlana je pokušavala da bude “na sve strane” postigla je šest golova, sa svih pozicija, ali ostale reprezentativke jedva dadoše tri, nekako do 18:9.
– Sve do finala pobeđivale smo u maloj dvorani, koja prima 2.000 ljudi. Ruskinje su nas u finalu počistile sa terena u ogromnoj dvorani, pred 13.000 navijača – rekla je godinama kasnije Kitićeva za jedan beogradski dnevni list.
Teško su Jugoslovenke podnele gubitak zlata zbog Ruskinja. Smatrale su da su ove imale “više sreće nego pameti”, najviše zbog dvorane Sokolniki. U Moskvi je Svetlana odigrala i “najbržu” utakmicu u životu: da bi pretekle Nemice, sa kojim bi imale isti broj bodova (sedam) u slučaju da i one, očekivano, izgube od Ruskinja, morale su da pobede trećerazredni Kongo sa 30 golova razlike. To je bio jedini prolaz do srebra. Pravi, pravcati ubrzani film, s napadom od nekoliko sekundi. I pored velikog opterećenja zbog tako neobičnog zadatka, Cecu je sve to neverovatno zabavljalo.
– Mi smo tada “izmislile” brzi centar. Trčale smo kao blesave, jer je bilo neophodno da pobedimo sa velikom razlikom – pričala je Ceca prilikom posete redakciji “Vesti”.
Strah od najlošijih
Ipak, na početku nije delovalo baš tako, pošto su Jugoslovenke prvi gol postigle tek u 10. minutu. U odbrani se Kitićeva “nakrala” lopti kao nikad u životu, obarala svetski rekord na 100 metara jureći u kontru, a posle pogotka terala protivničke igračice da što pre stanu na centar. Iako na suprotnoj strani, devojke su je slepo slušale. Meč je završio sa 39:9, rezultatom koji je nekoliko puta proveravan po redakcijama širom sveta.
“Drhtale protiv – najslabijih” pisalo je u izveštaju najstarijeg sportskog lista na Balkanu, “Sporta”.
– To su ti Olimpijske igre. Drhtiš i protiv Konga – jadao se posle drugi trener plavih, Milorad Milatović. – Devojkama nije bilo lako, grizu jedna drugu za svaku grešku, a greše sve…
Neobično plavooku, takođe izuzetno lepu reprezentativku Jugoslavije Biserku Višnjić, kao i Cecu, bolele su ruke od šutiranja, ali su ih ti silni golovi na kraju doveli do srebra (“zbornaja” je dobila Nemice 18:13), ali i prva dva mesta na rang-listi najboljih strelaca Olimpijskih igara.
Srebrne devojke
Do olimpijskog srebra u Moskvi 1980. došle su: Svetlana Kitić, Biserka Višnjić, Katica Ileš, Mirjana Ognjenović, Vesna Milošević i njena imenjakinja Radović, Ana Titlić, Zorica Vojinović, Rada Savić, Radmila Drljača, Slavica Jeremić, Jasna Merdan, Svetlana Anastasovska i Mirjana Đurica. Selektor je bio Josip Samardžija, a trener Milorad Milatović.
Najmlađi kapiten “plavih”
Legendarna Kaja Ileš, zvanično se oprostila od reprezentacije i tom prilikom kapitensku traku predala je 20-godišnjoj Svetlani. Tako je Kitićeva postala najmlađi vođa “plave” čete. Na leđima je već imala dovoljno iskustva u reprezentaciji, ali i medalju sa Olimpijskih igara.
