Svetlana Kitić je zvanično najbolja rukometašica svih vremena. Ceca Nacionale bila je član najtrofejnije ekipe u istoriji našeg rukometa, Radničkog sa Crvenog krsta. Sa “krstašicama” je osvojila Kup šampiona 1980. i 1984, a 1986. Kup pobednika kupova.
Ceca je ušla u besmrtne još 1988, kada je IHF proglasio za najbolju igračicu sveta te godine. Rođena Tuzlanka je sa reprezentacijom Jugoslavije osvojila zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984, a četiri godine ranije, kao 20-godišnjakinja, okitila se srebrom na OI u Moskvi.
Igrala je do 49. godine i u prebogatoj karijeri osvojila 21 klupsku titulu, a pored medalja s Igara, s nacionalnim timom se okitila srebrom na SP u Južnoj Koreji, zlatom i bronzom na juniorskim prvenstvima sveta. Odigrala je 202 utakmice za reprezentaciju i postigla preko 900 golova.
Rukomet je dugo bio vodeći sport u bivšoj Jugoslaviji. Što zbog odličnih rezultata, što zbog Svetlane Kitić. Njen fenomen je godinama bio dostojno predstavljan u medijima, a ona je kao prva i jedina rukometašica velike popularnosti uvek imala dovoljno vremena, spontanosti i strpljenja da odgovori svim pozivima. Uživala je u tome.
– Tačno je da nisam odbijala novinare. Ništa mi nije bilo teško. Naprotiv, bilo mi je zabavno – otkrila nam je Ceca.
Flert sa publikom
Obožavala je šminku i elegantne kostime. Cipele su obavezno s visokim potpeticama, u to vreme nije moglo bez svilenih čarapa i pisma-tašne. Ono što se nikada nije promenilo – nije robovala firmiranim stvarima. Pričalo se da je četiri sezone nosila iste sive salonke i to niko nije znao, osim njene cimerke. Stalno je dodavala neki detalj, pa i kad je nosila istu odeću, izgledalo je kao da se ponovila.
– To je tačno. I danas volim da prepravljam krpice i obuću. To mi prija – ne krije Ceca.
Nizali su se i klupski i reprezentativni rezultati. Posle zlata na Mediteranskim igrama u Splitu 1979, na Svetskoj smotri u Prištini, sa drugaricama iz juniorske selekcije, nije uspela da odbrani zlato iz Bukurešta. “Plave” su u finalu izgubile od SSSR i s tim, jedinim porazom na šampionatu, osvojile bronzu. Srebro je pripalo DR Nemačkoj.
Vreme ranog punoletstva bilo je najlepše i najbezbrižnije doba provedeno u skromnim, ali prijatnim iznajmljenim stanovima na Zvezdari, posebno u jednom gde je živela sa Zdenkom Leutar. Pričalo se da su njih dve do 20. trošile novac, izlazile na omiljena mesta po gradu, uglavnom u Olimp i Sunce, retko dopuštajući mladićima u društvu da se maše džepa.
Dve drugarice sa imenjacima
O tome više piše u knjizi “Ceca – priča o Svetlani Kitić”.
– Poslednjih dana u mesecu, jele su samo stari hleb prepečen na ringli, umočen u šećernu vodicu, nešto nalik šerbetu. Sportske navike, redovnije obroke i uredno spavanje uveo je Zdenkin momak, kasnije muž, Dragan. Kriznih dana, donosio je devojkama hranu, nadoknađivao potrošeno i brinuo o obema, sve dok Svetlana, jednog dana 1977. nije srela svog Dragana!
Poznanstvo je krenulo preko zajedničkih prijatelja posle jedne njene utakmice na Banjici. Dragan Dašić bio je takođe rukometaš, učenik Elektrotehničke škole, fin, markantan mladić koga bi i najprobirljivije majke priželjkivale za zeta. Stasit, nežan, ali i pouzdan, bio je prijatelj mnogih igračica, pa i Cece. Izlazili su, poveravali se jedno drugom, zajednički rešavali probleme, pričali o svemu, dok se nisu smrtno zaljubili.
– Moja prva ljubav! Divan je, tako prirodan i iskren, drugačiji od ostalih. Potpuno me razume, u svemu podržava – pričala je saigračicama, ubeđena da je pronašla princa na belom konju.
Na krovu Evrope
Trener Vinko Kandija bio je zadovoljan zbog Cece jer je smatrao da žensko mora da ima oslonac. Tvrdio je da će mlada zvezda biti mirnija, sigurnija, posvećenija igri i, što je najvažnije, još bolja. Tako je i bilo. Kitićeva i Dašić su živeli bajku, a okruženje im je zavidelo. Svi su pričali o neverovatnoj ljubavi dvoje sportista, očekujući da “svakog trenutka” osnuju brak. Pored privatnog, Ceca je beležila i uspeh u karijeri. Radnički je pobeđivao, slavio, a Svetlana odlično igrala u pohodu na titulu državnog prvaka i šampiona Evrope u sezoni 1979/80. Sve veći broj očiju uprtih u najbolju rukometašicu svih vremena, kao i česta odsustva od kuće, zbog priprema Radničkog, reprezentacije, ozbiljno su uzdrmali vezu sa Draganom. Ceca se ljutila što njen izabranik sluša priče pakosnih ljudi, ali kako su oboje bili vrlo mladi, verovatno je uticaj sredine bio veliki. Ono što je sigurno, raskid nije uticao na njen učinak. Igrala je kao da nije juče prekinula vezu sa Dašićem.
ŠIFRA: Zelena polja
Za Cecina pisma obožavalaca bila je zadužena Marica Drenovac, koja je obavljala sekretarski posao u Radničkom. Čuvala je sve pisane izlive divljenja, razne ponude, najviše za brak, i odvajala najzanimljivije.
– Sve sam mogla, ali to nisam stizala – priznaje Kitićeva. – Sećam se, zove ma Marica jednog dana i kaže dobila si ponudu da promeniš život i smeje se.
Da to nije pismo sadržine: “Redovno te gledam na TV-u i dolazim na utakmice kad god imam vremena. Ti si žena kakvu sam oduvek sanjao, za tobom čeznem. Nudim ti svoju ljubav, tri hektara zemlje, tri traktora… Šifra: Zelena polja ljubavi?”
– Da, da… To je jedna od mnogobrojnih ponuda.
Radnički pokorio Evropu
Radnički je u sezoni 1979/80 pokorio Evropu. Kup šampiona osvojile su: Radmila Drljača, Živka Stevanović, Slavica Đukić, Dušanka Lazarević, Vesna Buđa, Slavica Jeremić, Milenka Sladić, Ivanka Šuprinović, Vesna Radović, Hida Ibralić, Svetlana Kitić i Zdenka Leutar. “Tehniko” je bio Branko Kosović, trener Nikola Vučinić.
Ponuda koju je odbila
Kako to obično biva kada ste popularni i u zenitu, svi žele da “iskoriste” vašu pojavu za marketing. Čuvena modistkinja iz Zagreba ponudila je rukometašici s Crvenog krsta da napravi seriju šešira za nju. Smatrala je da joj lepo stoje, ali Ceca se samo nasmejala i nastavila da nosi svoj stari slamnati “ukras za glavu”.
– Ne sećam se kako se zvala. Nije to bilo za mene – smeje se Ceca.
