Svetlana Kitić je zvanično najbolja rukometašica svih vremena. Ceca Nacionale bila je član najtrofejnije ekipe u istoriji našeg rukometa, Radničkog sa Crvenog krsta. Sa “krstašicama” je osvojila Kup šampiona 1980. i 1984, a 1986. Kup pobednika kupova.
Ceca je ušla u besmrtne još 1988, kada je IHF proglasio za najbolju igračicu sveta te godine. Rođena Tuzlanka je sa reprezentacijom Jugoslavije osvojila zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984, a četiri godine ranije, kao 20-godišnjakinja, okitila se srebrom na OI u Moskvi.
Igrala je do 49. godine i u prebogatoj karijeri osvojila 21 klupsku titulu, a pored medalja sa Igara, sa nacionalnim timom se okitila srebrom na SP u Južnoj Koreji, zlatom i bronzom na juniorskim prvenstvima sveta. Odigrala je 202 utakmice za reprezentaciju i postigla preko 900 golova.
Usledilo je B Svetsko prvenstvo u DR Nemačkoj, 1977. Ceca je, sa drugaricama iz nacionalnog tima, srušila i Poljakinje u finalu. Na taj način, posrnuli jugoslovenski rukomet, koji je dve godine pre toga doživeo šok u Kijevu, vraćen je na staze uspeha. Bila je to veoma uzbudljiva utakmica. Poljakinje su u samom finišu vodile 17:15 i taman kada su svi već digli ruke i pomislili da “plavima” nema zlata, a ni povratka, Kitićeva je postigla dva pogotka sa penala, za produžetke. Inače, dodatnih dva puta po pet minuta, pored toga što je postigla dva, Ceca je namestila tri gola za krajnjih 22:17.
Najbolja na svetu
Kitićeva nije bila “bolja od najboljih” samo u Jugoslaviji, već je ceo svet ludeo za njenim mogućnostima. Recimo, u međunarodnoj anketi bratislavskog lista “Sport”, proglašena je za najbolju seniorku Evrope, dakle sveta. Bila je mlada, imala je tek 17 godina, pa je trebalo sačuvati “glavu”. Za to je bio zadužen Vinko Kandija. Strah i trepet, autoritet za sve devojke, kako na Crvenom krstu, tako i u svetskom rukometu, odmah je zakazao sastanak sa budućom zvezdom.
– Vinko je bio strog, ali pravičan. Realan. Kada sam dobila priznanje u Bratislavi pozvao me je i rekao: “To što su te proglasili za najbolju na svetu, nemoj da misliš da je nešto. Ništa to ne znači. Znaš ti dobro koliko ne znaš i koliko ću još morati da radim s tobom da bi uopšte postala igrač” – priča Kitićeva.
To je, valjda, bio ključ svega. Uspeh je nije promenio. I dalje je bila – jednaka među ostalima. Prihvatala je i sve Kandijine vaspitne metode. Znala je da je za njeno dobro čak i kada je Vinko usred meča, kao kaznu, izvede sa terena i naredi joj da preskače stepenice tribina u seriji. Danas bi se ta disciplina verovatno zvala mobing. Dok je “odrađivala kaznu”, publika je znala da se smeje i dobacuje, ali oni koji poznaju Kitićevu, svesni su da je ona to umela “da iznese”. Često je i sama znala da se zaputi ka tim istim stepenicama, da se iskupi za propuštenu priliku, izgubljenu loptu.
Smena selektora
Na Polaris kupu Jugoslavija je savladala neprikosnoveni SSSR. Iako takmičarski nevažan, taj trijumf je dao krila, ispostavilo se i lažnu nadu pred SP 1978. u Čehoslovačkoj, gde su “plave” doživele novo razočaranje.
Tek peto mesto je donelo, ne samo razočaranje zbog lošeg rezultata, već i sve češće nesuglasice između devojaka i selektora Vinka Kandije. Odlazak trenerskog vuka sa mesta kormilara jugoslovenskog broda bio je sve vidljiviji. Ceci je to teško palo, pošto mu je u “klupskom životu” i dalje slepo verovala. Njihov odnos bio je specifičan. Iako je u Kandiju gledala kao u rukometnog boga, znala je često da zbija šale sa strategom. Na pripremama je, recimo, znala da se sakrije iza žbuna, pa oponaša lavež pasa u trenutku kada Vinko prolazi. Uspevala je toliko da ga preplaši, da je znao u tom trenutku da bude brži od Bolta, skače uvis poput Havijera Sotomajora.
Šale sa Kandijom
Takođe, priča se i dalje o polomljenim kristalnim čašama. Kitićeva bi često na putovanjima nosila Vinkov prtljag do stanice. U Pragu se ponudila da ponese njegovu veliku kutiju sa kristalnim čašama (servis za 12 osoba) i iz sve snage je bacila na beton njemu iza leđa. Kad se okrenuo, držala se za glavu, kao u strahu od njegove reakcije, a zapravo, jedva se suzdržavajući od smeha.
Jednom prilikom je u hotelu, uz brojeve soba igračica, dopisala na spisak i njegov broj, pa je Vinko ujutru lupao pola sata na sopstvena vrata, ljut na spavalice! Umela je šeretski da se ponese prema treneru, ali je bespogovorno slušala sva njegova naređenja. Kasnije mu je bila beskrajno zahvalna na svemu čemu je naučio, što je u brojnim intervujima često ponavljala.
Ruskinje trofej za jubilej
Na tradicionalnom Polaris kupu u Oslu, proslavila je mali jubilej – 50 utakmica u dresu sa državnim grbom, presrećna što je “pala i Rusija”
– Ala smo ih dočekale, nisu imale kud. Za čitavo poluvreme primile smo samo gol! Možeš da zamisliš šta im je trener Turčin uradio posle meča. Ne bila u njihovoj koži – prepričavala je, puna utisaka, po povratku u Beograd.
“Cecin stil” padanja
Na SP u Bratislavi imala je veliki problem. Pošto je u Češkoj, za vreme slobodnih aktivnosti tokom svetske smotre rešila da vozi snoubord, pala je i isekla zadnjicu celom dužinom. Za posekotinu su znale samo saigračice i lekar. Vinko, ni slučajno! Tako je u restoranu krišom sedela na jastučiću, zagrevala se isključivo stojeći, krijući se od trenera, zasmejavala drugarice bacajući se na parket grudima, ili kukom, što je bio novitet na rukometnim terenima. Pošto zbog siline svojih zaleta često padala, to bočno prizemljenje joj je baš leglo i ubrzo postalo “Cecin stil”.
Prelazak u plavuše
Čuveni Koste frizer iz Resavske ulice, 1978. je Cecu ofarbao u plavo. Uz kratku, blajhanu frizuru, bila je najlepša sportistkinja tog doba, predodređena za mis svih turnira, takmičenja.
– Ofarbala sam se čim sam napunila 18 godina. Majka je bila izričita da nema nikakvih promena, dok ne postanem punoletna. Ispoštovala sam njene želje – smeje se Kitićeva.
