Svetlana Kitić je zvanično najbolja rukometašica svih vremena. Ceca Nacionale bila je član najtrofejnije ekipe u istoriji našeg rukometa, Radničkog sa Crvenog krsta. Sa “krstašicama” je osvojila Kup šampiona 1980. i 1984, a 1986. Kup pobednika kupova.
Ceca je ušla u besmrtne još 1988, kada je IHF proglasio za najbolju igračicu sveta te godine. Rođena Tuzlanka je sa reprezentacijom Jugoslavije osvojila zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984, a četiri godine ranije, kao 20-godišnjakinja, okitila se srebrom na OI u Moskvi.
Igrala je do 49. godine i u prebogatoj karijeri osvojila 21 klupsku titulu, a pored medalja sa Igara, sa nacionalnim timom se okitila srebrom na SP u Južnoj Koreji, zlatom i bronzom na juniorskim prvenstvima sveta. Odigrala je 202 utakmice za reprezentaciju i postigla preko 900 golova.
Posle bombradovanja počele su da kolaju priče da Svetlana Kitić zauzima mesto selektora BiH. Ipak, politika je još jednom umešala prste, pa Ceca nije izabrana. To je, međutim, nije obeshrabrilo, već je otišla malo “do svojih” i u BiH ostala narednih šest godina. Razume se, igrala je rukomet!
Nastavak u Željezničaru
Krenulo je odlaskom u Željezničar iz Sarajeva, koji je kao domaćin igrao u Hadžićima, nastavilo se u Ilidži, završilo se povratkom u Jedinstvo. U međuvremenu, sin Nikola je bio kod oca Dragana, dok je Saška još bila mala, pa joj je bilo najbolje kod babe i dede u Tuzli. Ceca ko Ceca, gde god se pojavi, napravi “haos”, pa je tako bilo i u BiH, gde je proglašena za ličnost godine, najlepšu sportistkinju i svašta-nešto. Bila je igrač, trener i direktor u Hadžićima, a kasnije i direktor ženskog nacionalnog tima BiH, za koji je zaigrala 2003. u kvalifikacijama za EP. Razume se, rukometašice su izborile plasman na prvenstvo Evrope.
Bila, videla i – otišla dalje! Podrazumeva se, na Siciliju! U Marsalu je otputovala sama. Dočekali su je, kao i uvek – srdačno, mada je predsednik kluba kasnije priznao Kitićevoj da je u prvi mah pomislio da je dočekao neku plejboj zečicu, a ne rukometašicu. Ipak, malo mu je trebalo da se razuveri, odnosno shvati da je u njegov klub došla kasnije i zvanično najbolja rukometašica sveta svih vremena. Klub je vrlo brzo zapao u finansijske probleme, jer je prvi čovek bio povezan s mafijom, pa se Ceca vratila u Tuzlu. Došao je i Nikola. On je igrao fudbal u Slobodi, Mara sa mamom rukomet u Jedinstvu, a Saška uživala u odrastanju, okružena ljubavlju mame, brata, sestre, bake i deke.
Posle dve godine u klubu u kome je sve počelo, stigao je poziv iz Danske, koji je vrlo brzo izbrisan sa spiska, jer deca nisu bila spremna da krenu sa Svetlanom. Postojale su dve mogućnosti: odlazak u Crnu Goru ili povratak u Srbiju?
Povratak u Srbiju
Ceca je pre bila za odlazak u Crnu Goru, pošto ju je mamilo more. Iako je imala dogovor sa Majom Bulatović, kada je stigla u Budvu, nekadašnja reprezentativka Jugoslavije i legenda Budućnosti nije odgovarala na pozive. Kitićeva je boravak iskoristila za odmor, a onda se spakovala i vratila u Beograd. Čekala je da nešto iskrsne… I, taman kada se činilo da će 2006. da se završi bez promena, u decembru joj se javio prijatelj, Velizar Đerić i zakazao sastanak.
– Došao je sa Ivicom Dačićem i Milutinom Mrkonjićem i ponudio mi da se učlanim u stranku Socijalističke partije Srbije. Iako nisam imala pojma o politici, pristala sam da pomognem, verujući da ću nešto da promenim. Ako me sada pitate, ne bih se bavila politikom – iskrena je Kitićeva.
U međuvremenu, zaslužni sportisti su počeli da primaju nacionalno priznanje, što im je umnogome olakšalo život. Tako je bilo i sa Svetlanom. Imala je neku sigurnost. Nikola je imao 24, Mara 18, a Saška osam godina. Bila je ubeđena da ulaskom u politiku može da donese dobro i rukometu, želela je da se poboljšaju uslovi u sportu, da se radi na vaspitanju najmlađih… Aktivirala se maksimalno, postala predsednik Udruženja nosilaca nacionalnog priznanja, kao i član Odbora za ravnopravnost polova. Na to je nateralo Goranovo maltretiranje. Od tada je shvatila da žena ne treba da bude samo žena, već ravnopravni član društva. U političkim vodama je plivala sigurno, željna svega, spremna da uči…
– Pored Dačića, Mrkonjića i Đerića, mnogo sam naučila od Borke Vučić. I u 80-im godinama bila je izuzetno vitalna, razmišljala je sto na sat! Neverovatna žena!
Ljubav sa Milanom
Godine su prolazile, neke stvari su se menjale, ali ljubav prema Radničkom ne! Ona je ostala ista. Kitićeva je pokušala da “oživi” grogirani klub. Nakratko je i uspela u tome, pre svega, zahvaljujući sopstvenim ulaganjima. Ipak, ni to nije moglo doveka. Jedna od promena, koja se desila, bila je poznanstvo sa Milanom Magićem. Marta 2007. na splavu Hua-Hua, preko zajedničkim prijatelja, Ceca je upoznala Milana. Bila je to ljubav na prvi pogled, koja je već naredne godine krunisana brakom. Novopečena gospođa Magić je supruga “zarazila” rukometom, pa su zajedničkim snagama krenuli u oporavak Radničkog. Za godinu dana uspeli su da stvore prvoligaša, a već naredne i stabilnog superligaša. Pored toga, Svetlana se vratila na teren! “Još samo ovu da dobijemo” bio je izgovor svakog vikenda da obuče dres najdražeg kluba.
Učesnica rijalitija
Milan Magić i Svetlana Kitić su, posle nekoliko godina braka, bili učesnici rijalitija Parovi u kome su pred kamerama ogolili bračni život. Tokom boravka u vili nisu se libili ni da se posvađaju. Ubrzo posle toga, brak se i završio.
Briga o petoro dece
Novopečeni bračni par Magić odjednom je morao da brine o petoro dece. Milan ima dvoje, Kitićeva troje, pa su postali sedmočlana porodica.
– Milan je radio za Radnički, ali je, pre svega, brinuo o meni i našoj deci – znala je da kaže Ceca.
