Svetlana Kitić je zvanično najbolja rukometašica svih vremena. Ceca Nacionale bila je član najtrofejnije ekipe u istoriji našeg rukometa, Radničkog s Crvenog krsta. Sa “krstašicama” je osvojila Kup šampiona 1980. i 1984, a Kup pobednika kupova 1986.
Ceca je ušla u besmrtne još 1988, kad je IHF proglasio za najbolju igračicu sveta te godine. Rođena Tuzlanka je s reprezentacijom Jugoslavije osvojila zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984, a četiri godine ranije, kao 20-godišnjakinja, okitila se srebrom na OI u Moskvi.
Igrala je do 49. godine i u prebogatoj karijeri osvojila 21 klupsku titulu, a pored medalja s Igara, s nacionalnim timom se okitila srebrom na SP u Južnoj Koreji, zlatom i bronzom na juniorskim prvenstvima sveta. Odigrala je 202 utakmice za reprezentaciju i postigla preko 900 golova.
Dok se u jednom delu Jugoslavije početkom 90-ih vodio rat, u Italiji se vodila bitka za Karimed. Klub je preuzeo čovek koji nije mnogo znao o sportu, ugovori su počeli da se menjaju, pa je Ceca otišla u Feraru. Zahvaljujući Goranu, potpisala je jednogodišnji ugovor za 150.000 maraka! Nova sredina bila je daleko od idilične, pošto su je karakterisale guste magle i kiše, ni igrački kadar nije bio bogznašta, ali je Kitićeva sa njim uspela da se domogne finala plej-ofa.
Jednog dana, kada se vratila s treninga, u kući nije zatekla nikoga. Goran je odveo Maru! Bila je izgubljena. Nije imala ničiju pomoć, kao ni pre, dok je Goran tukao. Policija se nije mešala jer je strankinja. Bila je to još jedna velika borba u Cecinom životu, koju je posle sedam dana okončala razvodom. Odjurila je po dete u Zrenjanin. U tom periodu javila se i Korte Blanka. Španci su joj nudili i državljanstvo, ali Kitićevu to nije zanimalo. U San Sebastijan je krenuo i – Goran.
– Nisam mogla da mu okrenem leđa, tada su pokušali da ga ubiju – objašnjava Kitićeva odluku da mu pruži još jednu šansu.
Posle šestomesečne epizode u Španiji, vratila se u Sasari. Da bi mogla da otputuje, morala je da proda sav nakit jer problemi sa suprugom su se nastavili – pio je, kockao se… Tu lošu 1992. zaokružila je odluka “viših sila” da se ekipnim sportovima zabrani učešće na Olimpijskim igrama u Barseloni! To je strašno pogodilo Kitićevu, kao i ostale sportiste koji su se spremali da veliko takmičenje, a onda im je neko uskratio priliku da se bore za medalje. Rukometašice su svi već videli na tronu, ali…
Povratak u Jugoslaviju
Sasari je vrlo brzo pao u ruke biznismena, koji sa sportom nisu imali ništa zajedničko, pa je rešila da napusti Italiju. S obzirom na to da je Mara uskoro trebalo da krene u školu i da želi više da bude s Nikolom, rešila je da se vrati u Srbiju! Došla je u Novi Sad, odnosno UN Železničar, najviše zbog prijatelja Draga Tomića. Ipak, kako to obično biva kod nas, vlasnik kluba (Tomić) zapao je u finansijske probleme, pa je nešto kasnije i preuzela klub, organizovala treninge, kopala i rukama i nogama da UN Železničar o(p)stane. Uspela je da ga uvede u plej-of, tamo postigne 51 gol u četvrtfinalu, od čega čak 19 na jednoj utakmici protiv Radničkog. U novu 1995. je ušla sa batinama. Goran je ponovo napravio ljubomornu scenu, pa je posle ponoći pobegla u Beograd i sakrila se u Ser Žil, a onda po povratku u stan poručila suprugu da može i da je ubije… Bio je to period za zaborav.
Godinu dana kasnije spremala se za Evropsko prvenstvo i igru za novu zemlju, SR Jugoslaviju. Vratila se u Beograd, potpisala ugovor s Bolagom Voždovcem. Iako je već imala 36 godina, i dalje je bila neprikosnovena na terenu, “prodavala” finte “vrtićima”, mamila aplauze, ali i uzdahe. Umesto Banjice, punila je tribine Šumica. Bilo je krcato! Voždovac je igrao odlično, smešila se titula, ali i besparica. Umesto novca, dobijala je belu tehniku!
– Puna mi kuća frižidera i veš-mašina. Ne znam šta ću sa tim – znala je da kaže Kitićeva.
Kasnije se ispostavilo da su u Bolagu “prali novac”, naravno, bez znanja igračica, koje su gledale samo sportsku stranu priče.
Oproštaj od reprezentacije
U to vreme upoznala je novog prijatelja Koču. Družili su se, pa je valjda bilo logično što joj se upravo on našao kad je Goran ponovo počeo da pravi probleme, što nisu zajedno. Iz češćih viđanja i dubljih razgovora, rodila se ljubav.
– Koča me je prihvatio onakvu, kakva jesam. Nije imao želju, ni potrebu da me menja – priseća se Kitićeva.
Sezonu kasnije, 1997. Ceca je potpisala jednogodišnji ugovor s ORK Beogradom, a u međuvremenu se, u Nišu, na prijateljskoj utakmici s Mađarskom, oprostila od dresa s državnim grbom. Bez pompe, bez govora, poljubaca, čestitki… Kao da u nacionalnom timu nije ostavila neizbrisivi trag. Vrlo brzo, ponovo su je prevarili. Predsednica ORK Beograd bila je Marija Milošević, ćerka predsednika države Slobodana Miloševića, kojoj nije bilo mnogo do rukometa. Kitićeva nije dobila obećani stan već samo nekih 10.000 evra i to na silu, zahvaljujući Koči.
Rodila se Saška
Novi izabranik bio je žestok momak, ali je prema Svetlani bio divan. S njim je 1998. ostala u drugom stanju. Ipak, u novu bračnu luku nije mogla da uplovi jer je Koča, vlasnik lanca kladionica Zona sreće, već bio u braku… Tog 18. maja 1998, njen novi izabranik je posle jednog poziva poručio da izlazi i da se vraća za 15-ak minuta. Nikada se nije vratio. Ubijen je na kućnom pragu.
– Saška (Aleksandra Zorana Kitić) je imala samo 15 dana. Koču su pozvali iz jedne kladionice, kasnije se ispostavilo da je to bila klasina sačekuša. Izrešetan je ispred kuće – seća se Ceca.
O njegovom ubistvu ostao je da svedoči snimak sa bezbednosne kamere. I ne samo što je ostala bez ljubavi, partnera već je sa dvonedeljnom bebom i još dvoje dece ostala – sama! Uz to, bez novca jer je sve što je imala, dala izabraniku da uloži u posao. Nije ni slutila šta će se desiti… Naravno, nije imala nikakav dokaz da je Koči dala pare, ali je zahvaljujući Arkanu uspela da vrati 10.000 maraka. Imala je 38 godina, karijera joj je bila na zalasku, pa je strah za egzistencijom bio opravdan.
Funkcija u Savezu
Pored svega što ju je snašlo, Kitićeva je znala da mora dalje:
– Pozvala sam Milorada Vučelića, tadašnjeg predsednika RSS i tražila pomoć. Bio je korektan, rekao mi je da legenda može da bira šta će da radi. Vrlo brzo sam postala direktor reprezentacije, ali je odlaskom Vučele nastao problem.
Ponovo na Krstu
Posle Vučelićeve pomoći, stigao je poziv Radničkog!
– Zvali su me sa Crvenog krsta da se vratim da pomognem. Nisam mogla da odbijem Radnički, to je moj klub.
Tu je, pored toga što je igrala, obavljala i dužnost direktora.
