Svetlana Kitić je zvanično najbolja rukometašica svih vremena. Ceca Nacionale bila je član najtrofejnije ekipe u istoriji našeg rukometa, Radničkog sa Crvenog krsta. Sa “krstašicama” je osvojila Kup šampiona 1980. i 1984, a 1986. Kup pobednika kupova.
Ceca je ušla u besmrtne još 1988, kada je IHF proglasio za najbolju igračicu sveta te godine. Rođena Tuzlanka je sa reprezentacijom Jugoslavije osvojila zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984, a četiri godine ranije, kao 20-godišnjakinja, okitila se srebrom na OI u Moskvi.
Igrala je do 49. godine i u prebogatoj karijeri osvojila 21 klupsku titulu, a pored medalja sa Igara, sa nacionalnim timom se okitila srebrom na SP u Južnoj Koreji, zlatom i bronzom na juniorskim prvensvtima sveta. Odigrala je 202 utakmice za reprezentaciju i postigla preko 900 golova…
Približavalo se Svetsko prvenstvo. Jednogodišnje odsustvovanje iz reprezentacije brinulo je Cecu, jer italijansko prvenstvo nije bilo ni blizu kvalitetnog. Ipak, velika podrška joj je bio suprug Goran. I kada je Kitićeva sumnjala u sopstvene mogućnosti, on ju je uveravao da je kadra da na najbolji način iznese predstojeće obaveze u nacionalnom timu.
Kašnjenje na pripreme
Italijansko prvenstvo te 1990. podudaralo se sa pripremama Jugoslovenki za šampionat u Južnoj Koreji. Opet je kasnila na pripreme, pa su u narodu počele da kolaju priče da će zbog duge pauze promeniti nacionalni dres. To je samo bio dodatni motiv za Kitićevu, pa je u Kirmedu trenirala i dva puta dnevno. Italijani nikako nisu dozvoljavali da napusti finiš plej-ofa, pa ni pred sam put u Japan, gde je reprezentativke Jugoslavije čekala dvonedeljna aklimatizacija i završne pripreme za SP u Seulu. Ceca i dalje nije znala da li će putovati. Čim su se stvorili uslovi, odjurila je da se pridruži drugaricama iz reprezentacije. Dragana Pešić, koja je poslednjih godina bila vođa nacionalnog tima, ali i kapiten, na svoju ruku je, mimo igračica koje su je ranije izabrale, skinula traku i predala je Svetlani pred početak takmičenja.
Ipak, desetak dana pred start svetske smotre nije se znalo da li će Ceca igrati.
– Razgovarala sam sa Pupićem i Valčićem, koji su naknadno došli u Seul. Pitala sam šta je sa dozvolom italijanske federacije u vezi sa odlaganjem meča mog kluba i Palerma. RSJ još nema ništa zvanično, a nisam mogla ceo dan da nađem ni Vučića ni Pupića. Moje drugarice znaju za novonastali problem. Znaju da, ukoliko za dva dana ne dođe potvrda iz Rima, moj povratak u Italiju je zakazan za 27. novembar. Avionske karte su već rezervisane, to je igračice oneraspoložilo – pisalo je u “Sportu” 22. novembra 1990.
Ipak, problem je rešen, na Cecin način. Sve je išlo po planu. Najbolja rukometašica sveta je brzo pokazala da je i dalje bez premca, da nešto slabija italijanska liga nije ostavila trag na njoj. Već na prvoj utakmici, protiv Poljakinja, privukla je pažnju protivnica kao u stara dobra vremena. Baš kao i tada, Ruskinjama je pripalo zlato. Istina je da su devojke bile “nikad bliže” najsjajnijem odličju, uprkos tome što se povredila Dragica Đurić, najbolji golman sveta, kao i Olga Sekulić, na zagrevanju za finalni susret. U sve je imao udela i sudijski par iz Danske…
Doček iz snova
Za zlatom se nije dugo žalilo, srebrna medalja imala je dovoljno visok sjaj i za: Draganu Pešić, Olgu Sekulić, Katicu Lješković, Zagorku Baštovanović, Dragicu Đurić, Maju Bulatović, Tanju Polajner, Svetlanu Antić, Branku Jovanović, Stanicu Gole, Ljiljanu Marković, Stanu Vuković, Vesnu Tomajek i Vesnu Durković. Devojke su na aerodromu dočekali roditelji, deca, poneki momak i novinari. Ostaće upamćeno da je otac Stane Vuković, Momir, svim devojkama poklonio cveće.
Po povratku u Italiju, Svetlana je svratila u Varaždin, na revijalni meč selekcije sveta i Jugoslavije. Ponovo je bila izabrana u najbolju sedmorku, uz to, među njima je bila najbolja.
Plej-of odložen zbog strankinje
Ceca je imala problem da se priključi reprezentaciji pred odlazak na SP, jer se još nije završio italijanski šampionat. Tražila je pomoć. Setila se poznanika, Francuza Jana Husa, funkcionera IHF, i zamolila ga za pomoć. Tačnije, zvala je sve kojih se setila, a mogli bi da budu od pomoći.
– Izvanredno sam bila primljena u Sasariju i nisam htela da ostavim ekipu na cedilu. Bila sam korektna. Jedini način da igram za reprezentaciju, bio je da se odloži plej-of. Tadašnji predsednik, Antonio Pes, koji je i danas u rukometu je učinio sve da se liga zaustavi. To je bio presedan. Beskrajno sam mu zahvalna, ali sam mu igrama vratila sve. Verovatno sam negde i zaslužila to odlaganje. Zaista sam tamo bila obožavana. Kad god odem na Sardiniju, shvatim da sam ja Svetlana Kitić, najbolja rukometašica sveta svih vremena. Pažnju i čast koju mi ukazuju, nigde nisam videla.
Topla dobrodošlica
Posle šest godina posta, rukometašice su se okitile medaljom. Zato je i dobrodošlica na beogradskom aerodromu bila posebna. Vicešampionke sveta sačekali su predsednik RSS, Spasoje Abramović, zatim sekretar Saveza Ivica Alivojvodić, kao i generalni sekretar JOK, Časlav Veljić:
– Najveći uspeh u ovoj godini, jedino odličje naše ženske reprezentacije!
Odmah za Sardiniju
Tek što je stigla u Beograd, sa svetske smotre, Svetlana Kitić je morala da krene ka Sardiniji. Pre nego što je otputovala u zagrljaj supruga Gorana i ćerke Mare, Ceca se u listu “Sport” osvrnula na rezultat u Seulu:
– Sigurno je srebrna medalja ogroman uspeh. Zbog toga se radujem. Međutim, ostala je velika praznina, Imale smo Ruskinje, nikada nismo bile bliže pobedi. Nisu one toliko jake, koliko smo mi labilne. Nije reč o kvalitetu, već o trenutnoj motivisanosti. One su teže i grublje, mi prefinjenije.
