Svetlana Kitić je zvanično najbolja rukometašica svih vremena. Ceca Nacionale bila je član najtrofejnije ekipe u istoriji našeg rukometa, Radničkog s Crvenog krsta. Sa “krstašicama” je osvojila Kup šampiona 1980. i 1984, a 1986. Kup pobednika kupova.
Ceca je ušla u besmrtne još 1988, kada je IHF proglasio za najbolju igračicu sveta te godine. Rođena Tuzlanka je s reprezentacijom Jugoslavije osvojila zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984, a četiri godine ranije, kao 20-godišnjakinja, okitila se srebrom na OI u Moskvi.
Igrala je do 49. godine i u prebogatoj karijeri osvojila 21 klupsku titulu, a pored medalja sa Igara, s nacionalnim timom se okitila srebrom na SP u Južnoj Koreji, zlatom i bronzom na juniorskim prvenstvima sveta. Odigrala je 202 utakmice za reprezentaciju i postigla preko 900 golova.
Period pred njom nije bio lak. Gubitak starateljstva nad sinom Draganom i nemogućnost da ode u Hipobanku za unosnu cifru, slomili su Cecu. Zatvorila se u stan, u sebe…
Tugovala je neko vreme, a onda je rešila da završi sa tim. Ustala je, pozvala prijatelja koji joj je ranije nudio ugovor u Nemačkoj, obavila nekoliko telefonskih razgovora i vrlo brzo potpisala ugovor s nemačkim drugoligašem na godinu dana. U Bukstehude je došla za 60.000 maraka, mnogo manje od onoga što su joj nudili Austrijanci.
Prelazak u Bukstehude
Već na aerodromu u Frankfurtu bilo je jasno da je tu čeka zanimljiv period. Sačekale su je buduće saigračice. Sve! Napravile su krug oko nje i gromko zapevale neku njihovu pesmu. Publika je zavolela već na prvu loptu. Ona je bila njihova “Sesa”. I trener se u potpunosti oslonio na nju, a saigračice su je slepo sledile. Gledale su u nju kao u Boga. Do tada nižerazredni i neprimećeni Bukstehude zamalo nije ušao u Prvu ligu, a Kitićeva je postala prvi strelac šampionata.
Te jeseni je sa reprezentacijom Jugoslavije krenula u osvajanje kvalifikacionog turnira u Bugarskoj. Iako je bila ljuta i povređena zbog stava RSJ prema njoj, poklekla je pred molbama brojnih ljudi iz sveta rukometa i odazvala se pozivu u nacionalni tim.
– Bolelo me je ono što se desilo, ali nisam mogla da odbijem onoliko ljudi. Uostalom, ljubav prema dresu s državnim grbom bila je jača od svega, a jasno je da je mene kroz život vodila isključivo ljubav – naglasila je Ceca prilikom posete redakciji “Vesti”.
Pripremama nacionalnog tima se priključila kasnije i to – s novim dečkom, Goranom. Tada mladi stručnjak, Dragan Nišavić, bio je u problemu – da li da dozvoli da Ceca ostane na pripremama sa momkom? Saigračice su bile jasne – “da”. Uz Kitićevu, rukometašice Jugoslavije su izborile plasman na Igre u Seulu.
Drugi brak, pa Italija
Iz prijateljstva se rodila ljubav. Za Cecu je 1988. počela – udajom. Vezu s estradnim i sportskim menadžerom Goranom Bogunovićem krunisala je brakom. U Nemačkoj je bilo sjajno, sve dok Svetlana Bogunović nije ostala u drugom stanju. Za novi ugovor, iz kluba su tražili garanciju da će početi da trenira mesec dana posle porođaja. Ne samo to, već su, uplašeni trudnoćom, zaboravili na finansijske uslove iz ugovora i predložili izmene.
– Oni će mene da uslovljavaju – odbrusila je, spakovala stvari i otišla u Italiju.
Priča o prelasku na “čizmu” je vrlo zanimljiva. Iako je nikada nisu gledali uživo, ljudi iz Kirmeda su čuli za Cecu i pozvali je u Sasari, na Sardiniju. Iako je bila u osmom mesecu trudnoće, kada su potpisivali ugovor, ponudili su joj odlične uslove. Konačno je Svetlana posle dužeg vremena spoznala osećaj sreće. Usledile su poslednje Olimpijske igre na kojima je Jugoslavija učestvovala. Svi su se nadali zlatu u Seulu 1988, a umesto njega došao je hladan tuš – četvrto mesto. Godinu dana zaredom rukometašice su pobeđivale sve redom, a onda posrnule, zbog, kako se pričalo, neviđenog skandala… Novinar Politike, Zoran Popović, našao se ispred svlačionice u poluvremenu i objavio ono što se desilo: selektor Nišević je bio u emotivnoj vezi sa jednom našom reprezentativkom, ali ono što je gore od toga, u poluvremenu duela sa Norvežankama tu istu devojku je ošamario zbog propusta u odbrani! Iako su “plave” bile nadmoćnije, na poluvremenu imale prednost četiri razlike, sa šamarom je puklo sve. Pobeda je značila zlato, remi srebro, poraz sa golom razlike bronzu, a Jugoslovenke su izgubile 20:15!
Rodila se Mara
Ceca je “preskočila” Seul, jer je u novembru, carskim rezom, rodila ćerku Maru:
– Kod drugog porođaja sam se vratila na teren posle samo 17 dana. Italijani su bili šokirani. Pitali su me da li je to kod nas neki običaj, da se tako brzo vraćamo, nije im bilo jasno šta se dešava, a ja sam samo želela da im se odužim za ono što su mi dali.
Svetlana je živela u bajci. Mara je lepo napredovala, Nikola je sve češće dolazio iz Beograda, ljubav sa Goranom je cvetala. I na poslovnom planu je išlo odlično. Ekipu su činile mlade devojke, spremne da od Cece “kradu” svaki potez, a ona je strpljivo radila sa njima. Kao jedna od retkih plavuša na Sardiniji, za Italijane je i van terena bila prava atrakcija. Zaustavljali su je na ulici, slikali se sa njom. Na utakmicama je bila izvanredna, a često je znala da u poluvremenu podoji Maru. Na majčinom mleku devojčica je bila devet meseci.
Najbolja na svetu
U zimu 1987. Svetlana je drugi put proglašena za najbolju na planeti u izboru “Handball Njoće”.
Bio je to tradicionalni izbor nemačkog magazina, nadaleko poznatog i priznatog. Samim tim, našla se u reprezentaciji sveta u revijalnom meču u Oslu, u čast 50 godina postojanja RS Norveške, gde je uživala sa princezom Sonjom i neverovatnih 5.000 ljudi na tribinama. Po mišljenju stručnjaka, bila je najbolja među susperzvezdama.
Maradona u suknji
Otkako je Kitićeva došla u Italiju, u halama je bilo sve je manje praznih mesta na tribinama, a rukomet sve više ličio na ozbiljan sport. Cecu su nazvali “Maradona u suknji”:
– Italija zauzima posebno mesto u mom srcu. Uživala sam na “čizmi”. Igrala sam rasterećeno, tamo sam rodila Maru, uživala u životu. Večeri sam često provodila u restoranima uz muziku, ribu…
